Izvor: Politika

Nijedan od ovih načina nije pravi. Prvi može da obeshrabri, a drugi potpuno da iscrpi učenika, napominje Ljiljana Filipović, psiholog i porodični terapeut.

– Interesovanje roditelja za đačke rezultate ne sme da nedostaje, niti da bude naporno. A napredovanje ili poteškoće u učenju najbolje se uočavaju ako je odnos između roditelja i nastavnika zasnovan na poverenju i uvažavanju. Veoma je važno da eventualne nesuglasice sa predavačem i primedbe na račun rada prosvetnih radnika mame i tate ne otkrivaju pred decom. Nego da ih saopšte nastavniku lično. Zato postoje roditeljski sastanci i takozvana otvorena vrata u školama koji se ne smeju propuštati – kaže Filipovićeva.

Ocene nisu pravi pokazatelj mogućnosti učenika, a posebno nije dovoljno saznati ih uvidom u elektronski dnevnik. Razgovor sa nastavnicima i decom je ključan da bi se otkrila darovitost, spoznala realna slika o sposobnostima đaka i predupredila neprijatna iznenađenja poput bežanja sa časova i sukoba sa vršnjacima.

– Mnogim đacima nedostaju radne navike. Ako nemaju svoju sobu, treba im obezbediti kutak za izradu domaćeg zadatka i učenje. Televizija, Internet, igračke, sve što bi moglo okupirati dečju pažnju ne treba da im bude nadohvat ruke u radnom prostoru. Valjalo bi povremeno proveriti da li đaci stvarno uče ili ne, ali ne i zavirivati svaki čas i remetiti im koncentraciju. Velika je greška što roditelji dozvoljavaju školarcima da domaće zadatke rade tek pošto se izigraju. Slobodno vreme bi trebalo da bude nagrada za uspešno završene školske obaveze – savetuje Ljiljana Filipović.