Nadimci - često neželjeni pokloni

Način obraćanja ima značajan uticaj na razvoj dečjeg samopouzdanja. Zahvaljujući tome što su deci njihovi roditelji neprikosnoveni uzori, i što veruju u sve što oni izgovore, i nadimci koje oni koriste se brzo, lako i dugotrajno utiskuju u njihovu svest i formiranje slike o sebi samom.

*Nadimci izvedeni od imena

Ovi nadimci su uglavnom skraćenja (Nata od Natalija, Kaja od Katarina, Moca od Momčilo...), ali mogu biti i produženja (Vučko od Vuk, Anči od Ana, itd.). Ovakvo nadevanje nadimaka kao određenih imena uglavnom brzo zaživi u svakoj porodici. Svedoče o međusobnoj prisnosti između članova porodice, a ponekad postanu punovažnija i češće u upotrebi nego samo ime. Zapravo, mnoga deca već sa četiri ili pet godina znaju da - kada im se mama obrati punim imenom umesto skraćenim, to znači da su nešto pogrešila i da će uslediti kazna ili kritika. Nadimke koji su skraćeni oblik imena ili prezimena, dete će rado poneti i u vrtić ili školu. To je i neka njegova osobenost, jer ga razlikuje od druge dece sa istim imenom.

*Nadimci koji ukazuju na karakterne osobine deteta

Roditeljima se podrazumeva da i kada dete nazovu: «trapavkom», «klempom», «izelicom»... to ne utiče na njihov odnos ili ljubav prema njemu. Međutim, nadimcima u kojima je izdvojena jedna osobina ili ponašanje, istovremeno govorite kako svoje dete vi doživljavate i šta od njega očekujete. S obzirom da je dete biće u razvoju, ono ima za osnovni cilj da ispuni očekivanja upravo onih u koje ima najviše poverenja i koje najbolje poznaje. Tako, pokušavajući da opravda vaš nadimak, ono počinje (nesvesno ili svesno) da se upravo tako i ponaša. Na ovaj način, neko njegovo negativno ponašanje koje ste u nadimku izdvojili, umesto da nestane kao deo neke razvojne faze, može opstati znatno duže. Ukratko, vi ste određenim nadimkom odredili ponašanje svog deteta i ubuduće. Takođe, nadimak kojim vi oslovljavate dete, doprineće da na sličan način dete opažaju i drugi. Odnosno, ako vi svoje dete nazivate «plačljivkom», to će uticati da ga tako vide i ostali iz njegovog okruženja. Zato, budite veoma oprezni koju ćete osobinu izdvojiti i kakav efekat to može imati na dete.

*Nadimci kao izraz roditeljske sklonosti

Kada je dete još uvek beba, česti su nadimci i tepanja koji više govore o određenim skonostima i naklonostima roditelja nego o osobinama samog deteta (na primer, beba ili malo dete može «zaraditi» nadimak Mocart ako mnogo plače). Ponekad se upravo u ovom tipu nadimaka potkrade i roditeljska lična ambicija. Tako, u svom sinu koji voli da trči ili šutira, mnoge tate vide buduće fudbalere, pa im daju upravo nadimke po imenima ovih sportista.

*Životinjice

Nadimci koji u sebi kriju imena malih životinja su veoma omiljeni i deci i odraslima, ali samo do određenog uzrasta. Takvi nadimci su, na primer: «bubice», «pile», «mače», «zeko»... S obzirom da su upravo životinje glavni junaci mnogih dečjih slikovnica i crtanih filmova, oni su detetu bliski i dragi i prema ovim nadimcima nemaju otpor. Ipak, u određenom trenutku (obično je to predškolski period) - deca ih, jednostavno, prerastu. Ukoliko ih ne prerastu i roditelji, detetu postaje neprijatno da mu se mama ili tata obraćaju i dalje na isti način kao kada je bilo beba, a posebno kada oni to čine u društvu njegovih vršnjaka.

*Centar života

Kada se detetu obraćate sa «lepoto moja», «živote moj», «moje srce», «moj anđele»... utisnuli ste u njega veliku dozu sopstvenog očekivanja. Istovremeno, stavili ste ga u centar svog života. Sa druge strane, većina roditelja upravo tako i doživljava svoje dete, to jest kao centar njihovog ličnog unverzuma. Dodatnu opasnost predstavlja postojanje reči «moj» uz ove nadimke, jer je to reč kojom se izražava pripadnost. Za dete osećaj da vi bez njega ne možete ništa, i da je ono ključni faktor vašeg života (bez obzira koliko to bilo tačno), predstavlja ogromno opterećenje. Zato, upotrebljavajte ovakve izraze sa merom i oprezom. Vi svoju ljubav možete iskazivati i na druge, za dete manje naporne načine. Jednostavno: «Volim te najviše na svetu, i to će tako uvek biti».

*Simbolika

Kada se svom detetu obraćate sa takozvanim jestivim ili cvetnim nadimcima, kao što su: «bombonice», «jabuko», «šećerko»... ili: «ružo moja», «ljubičice»... vi u njega utiskujete pozitivnu simboliku koju te reči imaju za vas lično. Suprotan primer jeste kada su nadimci odraz sredine u kojoj živimo. Tako, određenu simboliku ima i veoma često obraćanje malom detetu rečima: «Pih, što si ružan!», ili: «Ništa ne valjaš». Ovakvo «tepanje» se održalo i do danas, iako ima potpuno suprotno značenje od onoga u šta verujemo. Po principu «razbijanja uroka», govorimo suprotno onome što mislimo.

*Tepanje

Postoji nekoliko važnih razloga zašto treba da izbegavate preterano mazno obraćanje detetu, to jest tepanje. Osnovni je taj da dete ne zna da mu vi tepate, već misli da je to pravilan izgovor. Sa druge strane, za dobar izgovor i razvijanje govornog aparata, najveći značaj ima ukoliko dete upravo u svom najbližem okruženju čuje pravilan izgovor i upotrebu reči. Posebno u fazi razvijanja govora, pazite da vaše reči budu jednostavne, a rečenice kratke i jasne, lako razumljive. Takođe, negujte običaj da vam dete što više samostalno priča, prepričava, opisuje. Podstičite ga da koristi «pune» rečenice i da pravilno izgovara reči. Na ovaj način, ono ne samo da bogati sopstveni rečnik, već se uči i da brzo misli. Ne prekidajte ga usred rečenice samo zato što vi nemate strpljenja, jer vaša međusobna komunikacija najviše bogati njegov rečnik. Ali, izbegavajte tepanje. Sve nežnosti koje želite da mu kažete, učinite kroz pravilno izgovorene reči, a ne kroz «bebeći» govor, to jest preterano verbalno maženje.

NADIMCI KOJE DETETU «POKLANJAJU» VRŠNJACI

*Izvedeni nadimci

Vršnjački nadimci najčešće su izvedeni oblik imena ili prezimena, ili odraz neke detetove fizičke karakteristike. Ukoliko su dati po nekoj fizičkoj ili karakternoj osobini, obično su pogrdni, uvredljivi i pogodna su baza za razvijanje kompleksa (na primer: «Ćora», «Zuba», «Buca», «Mršavi»...).

*Borba protiv nadimka

Kada dete ne voli svoj nadimak i doživljava ga izrazito negativno, ono od vas očekuje podršku i razumevanje. Zato, izbegavajte da utičete na dete da svoj nadimak zavoli, da se na njega navikne ili ga prihvati. Njegovi kriterijumi su različiti od vaših, a kako taj nadimak nosi ono a ne vi, upravo ono ima pravo da ga voli ili ne. Umesto da ga savetujete da se navikava na svoju patnju, radije mu pomozite da način obraćanja druge dece promeni. Postoji nekoliko načina za to:

-Otvoren razgovor. Uputite ga da nasamo razgovara sa onima koji su mu «prišili» određeni nadimak. Predlog šta bi vaše dete reklo je, na primer: «Znaš, stvarno mi se smučilo da slušam kako me vređaš. Možda ti toga nisi svestan, ali svaki put kada me nazoveš (tako i tako) osećam se stvarno loše. Možemo li da se dogovorimo da me više tako ne zoveš?». Na ovaj način, vi ste podstakli dete da samostalno rešava svoje probleme, i to razgovorom. Istovremeno, pokazali ste se kao dobar sagovornik, podrška, pomoć, oslonac.

-Evo i tebi jedan. Pronađite ružne, pogrdne ili smešne nadimke za onu decu koja su najviše uticala da vaše dete dobije svoj nevoljeni nadimak. Osim vas i deteta, niko ne mora znati za vašu malu igru. Jer, ako dete pokuša da neki od tih vaših, smišljenih nadimaka plasira u svom okruženju, može mu se vratiti kao bumerang i produbiti njegovo osećanje potištenosti. Neka to ostane vaša tajna, ali će biti od pomoći već i to što dete, makar i u sebi, nekoga ko mu najviše smeta naziva drugačijim imenom.

Negativna uteha

Ponekad se dogodi da dete ima sasvim solidnu, samopouzdanu sliku o sebi, a da se način obraćanja njegove okoline sa tim ne slaže. Odnosno, dete ne vidi i ne doživljava sebe kao «ćoru» samo zato što nosi naočare, a baš to je nadimak koji ima u svom vršnjačkom okruženju. Upravo zato, vaše objašnjavanje takvog obraćanja mora biti izrazito obazrivo. Nemojte upadati u zamku davanja podrške drugarima. Na primer, nemojte reći: «Da ti kažem, ti stvarno jesi malo buca...», ili: «Zovu te Zuba jer ti je gornja vilica...». Potvrđujući i objašnjavajući razloge zbog kojih druga deca u vašem detetu vide ćoru, zubu, bucu... pojačavate njegovo nezadovoljstvo zbog ružnog nadimka, a učinili ste i dodatnu grešku odabirom strane. Konačno, u školi će svako dete veoma brzo uvideti da se za nadimke najčešće bira upravo neka fizička ili karakterna osobina koja ga razlikuje od drugih. To je već osnova za nesigurnost. Ukoliko se na tu osnovu nadoveže ružan nadimak, a zatim i vaša opravdavanja takvog obraćanja, formiranje sopstvenog samopouzdanja postaje izrazito težak zadatak. 

Jelena Holcer, pedagog