Koji su mogući rani znaci autizma koji se javljaju do detetovog prvog rođendana, odnosno šta je očekivano da dete može da izvede do prvog rođendana, pa ako toga nema – to je znak za odlazak kod stručnjaka?
Autizam je složen razvojni poremećaj koji se obično javlja tokom prve tri godine života. Ispoljava se kroz probleme u senzornoj obradi, govoru, mišljenju i razumevanju socijalnih situacija. Zbog toga se ponašanje i odnos sa spoljašnjim svetom razvija drugačije. Spektar autističnih poremećaja je jedna vrlo kompleksna tema, a kao i druga zdravstvena stanja pokreće pitanje značaja rane dijagnostike. O prvim znacima autizma i odstupanjima od normalnog detetovog razvoja razgovarali smo sa prof. dr Nenadom Glumbićem, redovnim profesorom Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, i prim. dr Danijelom Vukićević, subspecijalistkinjom dečje fizijatrije.
Više od 80% dece ispoljava neke znake autizma još u 1. godini
Autizam se obično primeti oko detetove druge ili treće godine, mada se pojedini znaci nekad jave i ranije, ali prođu neopaženo.
„Rani znaci autizma ne pojavljuju se kod sve dece u isto vreme. Smatra se da više od 80 odsto dece ispoljava neke znake autizma još u prvoj godini života, ali kod neke dece nakon perioda tipičnog ili bar prividno tipičnog razvoja dolazi do regresije, tj. gubitka ranije stečenih sposobnosti, obično krajem druge godine. Postoji i grupa dece kod koje ne primećujemo klasičnu regresiju, već određeni zastoj u razvoju, koji vremenom postaje sve upadljiviji. Čak i kod dece kod koje se veoma rano, još u prvim mesecima života, ispoljavaju neki znaci atipičnog ponašanja, oni nisu univerzalni. Dakle, neće sva deca sa kasnije dijagnostikovanim autizmom imati iste rane znake, niti je pojava ranih znakova autizma siguran dokaz da će dete stvarno imati autizam“, kaže prof. dr Nenad Glumbić.
Ipak, naš sagovornik kaže da u prvoj godini života treba obratiti pažnju na sledeća tipična ponašanja.
„Posmatrajte da li dete uspostavlja kontakt pogledom, da li je lice izražajno, tj. da li se na licu prepoznaju jasne razlike u raspoloženju. Vrlo rano se očekuje da beba na naš osmeh odgovara osmehom, da održava pažnju kada joj pevušimo, kada joj se obraćamo. Beba pokušava da imitira pokrete naših usana i zvuke koje proizvodimo. Neka deca sa autizmom ređe brbljaju od druge dece. Očekuje se da beba do kraja prve godine reaguje na svoje ime, koristi pokazni gest i učestvuje u jednostavnim motoričkim igrama sa bliskim osobama. Izostanak navedenih ponašanja mogao bi da nas malo zabrine. Poteškoće u senzornoj obradi, tako česte kod osoba sa autizmom, nekada se mogu uočiti još u prvoj godini, u formi izrazite averzije prema određenim teksturama, dodiru ili zvucima, do izražene sklonosti prema predmetima koji se vrte ili nekim nebitnim, nefunkcionalnim obeležijima igračaka. Neka deca imaju probleme u spavanju, često se bude i ukupno trajanje sna je manje nego kod tipične dece tog uzrasta. Takođe, problemi sa varenjem se mogu javiti nešto češće nego u opštoj populaciji. Ali nijedan od navedenih simptoma nije siguran znak autizma“, napominje prof. dr Glumbić.
Rani znaci autizma mogu da budu posledica nekog drugog neurorazvojnog poremećaja
Kako kaže naš sagovornik, neki od ranih znakova autizma mogu da budu posledica nekog drugog neurorazvojnog poremećaja (npr. ADHD-a, intelektualne ometenosti, poremećaja komunikacije ili motoričkih poremećaja), zatim oštećenja vida ili sluha, nedovoljno podsticajnog okruženja, rane izloženosti ekranima, nekih organskih stanja…
„Lista mogućih stanja koja ‚imitiraju‘ autizam je prilično dugačka. Dešava se, naravno, da razvoj poprimi sasvim drugi tok i da uočeni simptomi postepeno nestanu, bilo spontano, bilo pod uticajem stimulativnog tretmana. U takvim slučajevima voleo bih da mogu da tvrdim da smo izlečili autizam, ali je istina da ga u stvari nikada nije ni bilo.“
Prof. dr Nenad Glumbić priča i kakva je procedura kad se posumnja na autizam.
„Kod prepoznavanja autizma obično se preporučuju dva stepena procene. Prvo se ide na primarno prepoznavanje problema tokom rutinskih pregleda. U sklopu pedijatrijskih pregleda trebalo bi da se procene eventualna odstupanja u razvoju, koja ne moraju biti specifična za autizam. Ako roditelji primete neke rane znake autizma, na koje smo već ukazali, najbolje je da se obrate stručnjacima iz razvojnog savetovališta. Tamo će se uraditi specifičan skrining za autizam. Postoje jednostavni skrining instrumenti koje roditelji popunjavaju, ali je za tumačenje dobijenih rezultata potrebna određena obuka i iskustvo. Deca koja su u visokom riziku šalju se na dalju specijalističku procenu, koja se obavlja timski. Nekada se dešava da roditelj oseća da nešto nije u redu, ali da ga druge osobe iz okruženja ubeđuju kako nema razloga za uzbunu. Moj savet je da verujete svojoj intuiciji“, kaže Glumbić jer čak i ako se ispostavi da dete ima autizam, veoma je važno da se otkrije što ranije pošto je rana intervencija povezana sa boljim ishodima.
Šta je očekivano da dete može da izvede do 1. rođendana
S druge strane, prim. dr Danijela Vukićević govori šta je zapravo očekivano da dete može da izvede do prvog rođendana, pa ako toga nema – to je znak za odlazak kod stručnjaka.
Kako ističe naša sagovornica, razvoj deteta je vrlo kompleksan i kontinuiran proces. Kod posmatranja i procene deteta kao celine, obraća se pažnja i na to kako reaguje na poznate i nepoznate osobe i prostor, i na to kako se igra, kako razume govor, kako koristi ruke, kako menja položaje,…
A kako će i, još važnije, kada će dete savladati neku od tih veština, zavisi i od faktora rizika na rođenju, telesne mase, stimulacije koju dobija iz okruženja, mogućnosti da se kreće po ravnoj podlozi…
„Nauka i klinička praksa pokazuju da za usvajanje neke veštine postoje periodi u kojima je očekivano da se one savladaju. Za neke motoričke veštine, kao što je sedenje i puzanje, očekivano je da ih najveći broj dece savlada između sedmog i 13. meseca, dok se prohodavanje za najveći broj dece urednog razvoja očekuje između 10. i 20.meseca.“
Negde do šestog meseca dete ostvaruje kontakt sa ljudima osmehom. Kada je raspoloženo i saradljivo, svako ko mu se obrati sa osmehom, dete uzvraća, gleda u oči, guče, prihvata igračku, kaže prim. dr Danijela Vukićević.
„Već posle šestog meseca veliki broj dece urednog razvoja može sa nepoverenjem posmatrati osobe koje ne poznaje ili čak i bliske članove porodice koje nije dugo videlo, plače, traži podršku majke i to je sve izraženije do devetog meseca. U tom uzrastu zna dugo da gleda u oči nepoznate osobe, ne pokreće se, ako osoba pokuša da mu se približi, može snažno da plače i pruža ruke ka majci.“
Već oko osmog meseca najveći broj dece počinje da izdvaja kažiprst za istraživanje, uvlači prstiće u otvore na igračkama, okreće igračke i posmatra ih, ispituje na različine načine.
„Kada motoričke mogućnosti dozvole da se kreće po prostoru, dolazi i do tačaka kao što su štekeri, kablovi, staklene površine, papuče, kanta za smeće, kupatilo… Tada počinjemo sa zabranama na koje dete u prvom trenutku reaguje tako što se zaustavi, okrene se, pogleda osobu u oči i nastavlja aktivnost. Na upornu zabranu odraslih gleda ih u oči i pokušava više strategija:da se nasmeje, počinje da plače, spušta glavu, ali svakako ne odustaje od velikog broja pokušaja da dođe do onoga što želi, da bi na kraju samo odmahivalo kažiprstom, odnosno imitiralo gest ‚ne‘, izgovaralo ‚ne‘, ‚ne‘, ali i pokušavalo da ponovo proba.“
Kada su u pitanju manipulativne sposobnosti, negde od trećeg meseca dete dovodi obe ruke do usta, postavlja otvorene šakice na igračku, povlači u usta, što se u četvrtom i petom mesecu menja tako što na ponuđenu igračku posegne odmah obema rukama i stavi u usta, kaže prim. dr Vukićević.
„Već oko šestog meseca ponuđenu igračku prebacuje iz ruke u ruku, igračku koju drži u jednoj ruci okreće, vrti šakicu u ručnom zglobu, polako prihvata da drži po jednu igračku u svakoj ruci, lupka jednu u drugu, trese, lupka igračkom o podlogu, stavlja u usta. Blizu devetog meseca već hvata sitne predmete, trake, kanape vrhovima prstiju, da bi do prvog rođendana naučilo hvat pincetom (obično roditelji napominju da pronalazi mrvice hleba, keksa, na podu i stavlja u usta).“
A budući da posle šestog meseca počinje uvođenje nemlečne ishrane, dete uvek pokušava da uhvati kašičicu koja ide ka ustima, da gurne šaku u činiju, kaže prim. dr Danijela Vukićević.
„Kada počne da sedi u hranilici, želi da opipava hranu, upoznaje sa sa njenom teksturom, stavlja u usta, gricka kukuruzni smoki, koricu hleba, keksić tako što ih stavlja sa strane i topi desnima, prebacuje jezikom sa jedne na drugu stranu. Obraća pažnju i okreće se najpre na povišen ton poziva po imenu negde već oko sedmog meseca, a bliže prvom rođendanu i na poziv po imenu. Može da se igra samo igračkom koja mu je u oblasti interesovanja, ali isto tako želi da uključi i roditelje tako što im nudi igračku, gleda u njih, doziva ih da mu se pridruže tako što gleda u njihovom pravcu uz glasanje. Prati dešavanja u okruženju i imitira (puštanje TV-a, listanje sadržaja na telefonu, što su česte aktivnosti koje roditelji izvode), kako neko kašlje, kako se neko ljuti. Razume i izvršava jednostavne naloge:taši, ‚baci pet‘, ‚gde je pametna glava‘ ili drugi delovi tela. Traži potvrdu kada nešto uradi:‘bravooo‘ i gleda u prisutne da li svi aplaudiraju. To su neki od ključnih, uobičajenih momenata koji upućuju na uredan psihomotorni razvoj deteta“, zaključuje prim. dr Danijela Vukićević.
(Zadovoljna/Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO