Dijagnoza poremećaja pažnje (ADHD) kod dece nije jednostavna, a to najbolje znaju njihovi roditelji. Na forumu 'Love what matters' jedna majka ispričala je svoju priču i iskustvo sa dvoje dece koji imaju dijagnozu ADHD-a.
"Iako sam veoma naporno radila da svojoj deci obezbedim najbolji život koji mogu da im pružim, oni su pretrpeli mnoge traume. Gledali su kako se njihovi roditelji svađaju jer je njihov tata bio vrlo uvredljiv prema meni. Kada sam odlučila da odem od njega bili smo beskućnici skoro četiri meseca, a njihov otac je polako nestajao iz njihovih života. Ljudi bi mi rekli: 'Bar su mali, neće se sećati nekih stvari'. Da, možda se ne sećaju, ali njihov nervni sistem se seća", započela je majka svoju priču.
U godinama kada su ova deca trebala da razvijaju kognitivne veštine i veštine rešavanja problema, imali su haos i svađe. Sve to je bilo dovoljno da ostavi veliki uticaj na njih.
"Moj najmlađi sin je bio izuzetno oprezan, anksiozan, impulsivan i pedantan oko detalja. Moj drugi sin je bio veoma sporan, ali to je bilo dublje od same želje da privuče pažnju. Govorio bi impulsivno, a onda bi kasnije plakao i to nije mogao da kontroliše. Obojica su i dalje bili izbirljivi u jelu. Moj najmlađi sin ima velike senzorne probleme, a kvrga na čarapi ili etiketa na odeći može da ga dovede u histeriju. Obojica su bili uznemireni svojim problemima", objasnila je mama i otkrila kako su došli do dijagnoze ADHD-a.
"Počeli smo sa tim što smo ih stavili na terapiju sa psihoterapeutom, u nadi da će im to omogućiti da se izleče od trauma koje su imali. Mnogo im je pomoglo, ali nije bilo dovoljno. Nakon nekog vremena terapeut je predložio da se obratimo pedijatru. Učinili smo to, a pedijatar je i jednom i drugom mom sinu dijagnostikovao ADHD. Počeli su sa blažim lekovima, i to im je izuzetno pomoglo. Bila je to dovoljno mala doza da ne uzrokuje letargiju, ali da im pomaže. Oni su još uvek hiperaktivna deca, ali im terapija dosta pomaže da se fokusiraju i da se kontrolišu", zaključila je mama.
(Yumama)