Poznati beogradski pulmolog o astmi i alergijama kod dece: Više se divim starim nego novim metodama lečenja (VIDEO)

Prof. dr Branimir Nestorović jedan je od najvećih stručnjaka u svojoj oblasti i jedan od retkih na kojeg pacijenti nemaju zamerke, naprotiv, samo reči hvale. 

- Jedan stari lekar rekao je da je definisati astmu isto kao definisati ljubav - svi otprilike znaju šta je ali niko ne veruje u definiciju onog drugog. Mi danas znamo da to nije jedna bolest već gomila različitih bolesti. Ima, do sada, preko sto i nešto oblika astme. Neke su vrlo bizarne - postoji npr astma kod gojaznih devojčica koje imaju napade teške opstrukcije, a koja ne reaguje ni na jednu terapiju sem na dijetu.

Za astmu se obično kaže da je zapaljenska bolest disajnih puteva, što nije sasvim tačno. Ono što sigurno jeste je ista krajnja posledica, a to su napadi sužavanja disajnih puteva, koji dovode do simptoma koje pacijenti imaju. Osećaj nedostatka vazduha, kašalj... Izraz - epilepsija pluća - je dobar opis jer označava tu periodičnu pojavu. Većina asmatičara van perioda napada nema nikakve tegobe.

Da li je tačno da se ne zna tačan uzrok nastanka astme?

- Ne znamo. Čim nemate uzročnu terapiju to znači da ne znate uzrok. Ono što mi danas radimo sa lečenjem je suzbijanje onoga što vidimo. Više od 50 odsto pacijenata ima zapaljenje disajnih puteva i mi im dajemo lekove da suzbiju zapaljenje. Kad suzbijete zapaljenje ne suzbijate bolest nego simptome, dakle imaće manje napada.

Vrlo je interesantno da pacijenti koji na primer 10 godina nemaju napad astme kad im uradite plućne funkcije više od polovine njih i dalje ima problem kao što su imali i kad su postojali napadi. I mi ne znamo zašto nemaju napade. Ali njihovo stanje bronhija je isto kao i kad su imali napade. Mi danas shvatamo da ono što vidimo kod astme jeste posledica promena našeg načina života.

O čemu je zapravo reč?

- Dokaz za to je čuvena higijenska teorija koja uči da kad nemate prirodne stimulanse imuniteta - parazite, određene vrste bakterija - onda se organizam okreće prema nečemu što mu je slično, a ustvari za njega nije štetno i reaguje na njega kao da je u pitanju parazit.

To je bio glavni problem čovečanstva pre par hiljada godina. Ljudi su živeli u deltama velikih reka i imali su veliki broj parazitoza i infekcija. Organizam je morao da napravi neki mehanizam da se odbrani od toga. Sad ste se vi preselili, tuširate se 6 puta dnevno, koristite antibakterijske sapune koji ubijaju 99 odsto bakterija, a to je prilično štetno za organizam.

Polen nije toksičan za čoveka, ali osoba koja je alergična na polen reaguje kao da ga napadaju paraziti. Najbolji primer je alergija na lekove. Vi dobijete lek, ta struktura leka odgovara strukturi nekog parazita  i organizam to prepoznaje kao da su ga napali hiljade parazita. On onda pravi moćnu anafilaktičku reakciju, od čega osoba može da umre. Dakle pacijent može da umre od leka koji mu je potreban za lečenje. Postoji preko 20 preparata koji su u ispitivanju za lečenje alergije, a koji potiču od glista. Da date npr antigen iz gliste i da na taj način vratite imuni odgovor ka glisti.

Ja se divim mnogo više starim nego novim metodama lečenja - krajem 19. veka u Engleskoj su lekari lečili astmu kod tadašnjih gospođa tako što bi ih inficirali malarijom i poslali u Egipat. Kad ih inficiraju malarijom tada se imuni odgovor sa alergije prebacuje na malariju. A kad odu u Egipat tamo nema grinja koja je glavni uzrok astme, i onda su dobijali fantastične rezultate. Vrate se nazad dobiju lek protiv malarije, izleče se od malarije i bude im dobro. Sad se to naravno ne preporučuje.

Šta je sa uticajem aerozagađenja na astmu?

- Teorija zagađenja je uglavnom pala u vodu. I to je pala u vodu sa ujedinjenjem Nemačke. Kad se Nemačka ujedinila napravljena je velika studija u kojoj se pokazalo da je istočna Nemačka koja je imala tešku industriju imala 10 puta manje astme nego u Zapadnoj Nemačkoj gde je kao vazduh bio čistiji.

Naravno da aerozagađenje ima svoje neke negativne efekte u drugom smislu. Inače sve te bolesti su bile prilično raritetne, poput alergije. Prvu alergijsku reakciju je opisao čovek koji nije bio lekar. Bio je to jedan engleski učitelj i njegovi đaci su primetili da kad god mu naberu sveže cveće i stave mu na katedru on dobije napad astme. I njima se to toliko svidelo da su mu svaki dan brali ceveće. On je jedna dan primetio prema sunčevoj svetlosti polenov prah i palo mu je na pamet da je on možda uzrok, jer se do tad verovalo da je miris uzrok problema. On je uzeo polenov prah, utrljao sam sebi u ruku i dobio prvu pozitivnu alergijsku reakciju. Sledeće godine je to ponovio jedan Amerikanac sa polenom ambrozije. Njemu je to bilo interesantno pa je objavio oglas u novinama i tražio srodne osobe. Za 10 godina mu se u celoj Engleskoj javilo 14 osoba. Eto koliko je alergija bila retka. Sada Svetska zdravstvena organizacija kaže da će polovina svetske populacije imati za 10-15 godina neki oblik alergije. To je dokaz da nama ne škodi aerozagađenje već preterana čistoća.

Mnogi su dugo verovali da su dečaci ti koji više od devojčica obolevaju od astme, ali se ispostavilo da to nije tačno.

- Devojčice obolevaju više, zbog estrogena... Izgleda da estrogen ima uticaj na diferencijaciju tih raznoraznih ćelija. Dečaci dva puta češće šište dok su manji ali posle uglavnom prestanu. Kod devojčica to uglavnom ostane i kasnije.

Vi vidite da imate tipove astme karakteristične samo kod žena - npr menstrualna astma - žene dobiju napad astme u toku perioda menstruacije ili ovulacije zbog visokog nivoa estrogena. Žene su inače u tom imunološkom smislu sklonije ka, na primer autoimunim bolestima. Njihov imuni sistem je malo drugačiji nego kod muškarca. Ima razloga za to jer žena ima jedan zadatak koji je, sa biloške tačke, gotovo nemoguć - da rodi dete. Žena u svojoj utrpobi nosi strano telo, poptuno drugačije od njenog tela koje ima kilo, dva, tri... na rođenju. I uspeva da iznese celu trudnoću do kraja a da ga organizam ne odbaci, da se ona ne razboli, da se fetus ne razboli... I to žena plaća... Ovo naravno nije kampanja protiv trudnoće ali žene plaćaju cenu za trudnoću. Ona ima negativne efekte u smislu pojavljivanja nekih bolesti, čak i neki kansiji tumori mogu da se pojave... Žene su dakle mnogo sklonije da imaju teže oblike astme. Kod njih je astma dugotrajnija i teže se leči.

Da utešimo roditelje i da im kažemo da većina dece koja šišti zapravo nema pravu astmu.

Jedno vreme, u početku, se govorilo da astma nije dovoljni dijagnostikovana i dovoljno lečena. E sad se zadnjih godina priča da je astma prekomerno dijagnostifikovana i prekomerno lečena. Zašto? Zato što u mlađem uzrastu otprilike 80 odsto onih koji šište nemaju astmu. To su sva ona deca koja nemaju alergiju. Da bi dete imalo astmu oni moraju da imaju bar neku alergijsku karakteristiku - ili roditelje sa astmom, ili veliki ekcem ili da imaju neke pozitivne probe na alergiju. Onih 80 odsto koji nemaju alergiju šište kad se prehlade. Što više vremena prolazi, intenzitet se smanjuje. I to na kraju prođe oko šeste ili sedme godine života, lečili ih mi ili ne.

Do 20 godine svi prođu, mali samo broj posle ima neke blage opstrukcije. Dakle roditelji i doktori bi trebalo da načine napor da vide o čemu se zapravo radi - da li je to početak astme ili nije. Četiri petine dece koja šište, a leči se od astme nemaju astmu. Samim tim slabo reaguju na terapiju za astmu, a ona može čak da im bude i štetna, ako koriste te inhalirane steroide.

Koliko njih ima težak oblik astme?

Na sreću najveći broj pacijenata nema tešku astmu. Negde otprilike oko 5 odsto ima ozbiljnu astmu. Pacijenti se inače strašno plaše kad šište, jer im je strašan taj osećaj nedostatka vazduha. Oni imaju utisak da će se ugušiti. I zato su spremni da koriste sve i svašta da se to ne ponovi i vrlo često se preteruje sa terapijom. Zato možemo i videti pacijente koji imaju posledice lečenja. Treba znati da nije poenta lečiti bolest nego čoveka. Znate Dostojevski je imao epilepsiju i odbijao je da se leči. Rekao je da mu ona ne smeta već da mu daje inspiraciju za pisanje. Prema tome, ne moramo da lečimo sve što postoji. Treba da lečimo one pacijente koji hoće da se leče i kojima to remeti život.

Ono o čemu se nekad malo govorilo su psihički problemi sa kojima se sreću oni koji pate od alergija.

Mi znamo danas da pacijenti u sezoni cvetanja imaju nesanice, popuštaju u školi, ekstremno su nervozni... Pacijenti koji imaju hronične bolesti su uvek psihički izmenjeni. Ako pogledate pacijenta koji ima bajpas, on uvek ima tipično ponašanje - pipa puls ima strah da će ponovo imati napad. Ista je priča i sa asmatičarima. Ima ta jedna knjiga koju je napisao jedna poznati psihijatar Entoni Stor koji je imao tešku astmu. Tu on opisuje svoje simptome. On kaže da je lako dočarati kako to izgleda - treba da udahneš vazduh punim plućima, da izdahneš do pola, da ponovo udahneš punim plućima... Nećeš to moći da uradiš više od tri puta. E onda treba da zadržiš vazduh u jednom trenutku. To je kažu osećaj onda kao da ti je neko naduvao pluća, a onda ih okovao. To je strašan osećaj. Osećaj straha i želja da se to ne ponovi.

S druge strane tu je i onaj osećaj euforije kad prođe napad astme kad pacijent misli da mu se napad neće ponoviti. I onda neće da uzima terapiju. Naročito oni koji imaju opstrukciju par puta godišnje. Takođe pokazalo se da su neefikasne te kampanje u kojima vi pričate o nekim dugoročnim posledicama. Vi kad kažete nekome ko ima 22 da će sa 50 godina imati problemn sa plućima ako ne promeni način života, ako ne ostavi pušnenje... To je njemu sve apstraktno. Treba pričati konkretno, na primer da će mu pušenje smanjti potenciju. To je nekome ko ima 22 godine najvažnija stvar na svetu.

Inače najveći problem imamo sa adolescentima jer oni ne žele da uzimaju terapiju. U fazi su negiranja bolesti, to im remeti imidž. E tu društvo mora da se uključi. Holivud na primer ima dogovor sa proizvođačima lekova za astmu da u svakom petom filmu mora da ima neko sa pumpicom. Da bi se pokazalo da se može voditi normalan život.

Da li je plivanje dobro pošto ste jednom rekli da hlor nepovoljno deluje u slučaju astme?

Plivanje kao napor je izuzetno dobro, ali hlor je taj koji nije dobar za astmu. Na zapadu, recimo, više i ne hlorišu vodu nego je sterilišu ultrazvukom. A kod nas nemate nikoga ko određuje koliko hlora treba da se sipa - nego hlorisu poznatom odokativnom srpskom metodom.

Inače, četvrtina američke olimpijske reprezentacije su asmatičari jer oni to shvataju kao izazov da pobede bolest. Danas se smatra da je fizička aktivnost jedan od mehanizama za lečenje astme. Baviti se sportom je korisno u svakom pogledu. Ne može se astma lečiti samo lekovima. Nekada pomaže i neortodoksna medicina, o čemu se slabo uči na fakultetu.

Na šta konkretno mislite?

Mi smo čini mi se uočili ograničenja farmakoterapije i ljudi sad traže alternativu. Mi na primer nekad govorimo pežorativno o placebo efektu, a on je fascinantan. Ne koristite lek, a izlečite se. Pa šta je bolje od toga.

Oni koji su protivnici homeopatije kažu - pa to je placebo. Pa to je fenomenalno. Ako imam lek koji košta dvesta i nešto dinara, nema nijedno neželjeno desjtvo i pomogne 60 odsto pacijenata, ja ću ga prepisati. Placebo je ozbiljna stvar. To je ustvari delovanje naše sugestije. Mi danas imamo egzaktne dokaze da možemo pozitivnim razmišljanjem da stimulišemo svoj imunitet. Jedan američki citogenetičar otkrio je da stimulacijem membrane ćelije menjate strukturu DNK. Dakle ishranom, raspoloženjem ... možete da promenite način na koji funckioniše vaša ćelija.

Ono o čemu se mnogo govori poslednjih godina je ishrana. Kako se najbolje hraniti?

Uvek treba da vam ishrana bude balansirana. Moja baba koja je bila spiritus movens (duh pokretač) cele naše porodice, umrla je sa 89. godina, a govorila je - jedi ono što ti organizam traži.I to je najnovija teorija.

Mi znamo da u crevima postoje masne kiseline koje signaliziraju mozgu šta treba da se jede. Potpuno zanemarite savete nutricionista. Saveti nutricionista su neprimenjivi za sve ljude. Treba slušati svoj organizam. Šta jedu na primer zimi seljaci - jedu slaninu. Zasićene masne kiseline su sad kao loše, a iz njih se stvaraju holesterol, vitamin D, polni hormoni... Zasićene masne kiseline povećavaju aktivnost neutrofila dakle povećavaju otpornost organizma.Ali nećete jesti slaninu na 40 stepeni. Tad ćete jesti paradajz.

I pazite na PET ambalažu jer je puna estrogena. Tamo su sve lepo napisali doduše sitnim slovima - ne zamrzavajte i ne zagrevajte na suncu jer se oslobađa estrogen.