Roditeljstvo sa sobom nosi beskrajnu sreću i zadovoljstvo, ali isto tako otvara i prostor za brigu i strahove sa kojima se nikada pre toga nismo susretali. Roditelji često brinu i kada je sa detetom sve u redu, a kamoli u situacijama kada za brigu postoje osnovani razlozi. Strah je najveći kada se dete razboli, bilo da je u pitanju nešto bezazleno i prolazno, bilo da su u pitanju komplikovanija oboljenja.

U svim većim dečjim bolnicama rade psiholozi, koji su zaduženi da roditeljima i deci pomognu da se suoče sa strahom i lakše prebrode krizne periode

Najteže je onim roditeljima koji se susreću sa ozbiljnijim dijagnozama, ili čija deca iz ovog ili onog razloga moraju da budu hospitalizovana.

U okviru dečjih bolnica rade psiholozi, koji imaju zadatak da roditeljima i deci na neki način olakšaju boravak u bolnici, tako što će ih posavetovati kako da se izbore sa anksioznošću (uznemirenošću) i povrate snagu i kontrolu u situacijama koje izgledaju beznadežno. Isto tako, psiholozi zaposleni u tim ustanovama rade sa decom - kako bi im pomogli da na bezbedan način izraze i kanališu svoja osećanja vezana za bolest.

Naš sagovornik na ovu temu, Vukašin Čobeljić, psiholog na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, objasnio nam je kako roditelji treba da se postave kada saznaju da im je dete bolesno, a razgovarali smo i o tome na koji način se radi sa decom koja leže na odeljenjima, kao i sa njihovim roditeljima.

Kako zadržati pribranost

U svim bliskim odnosima, a pre svega u odnosima roditelja i dece, emocije se lako i jednostavno prenose. Deca bukvalno „osećaju“ svoje roditelje, čak i kada su sasvim mala. Bebice na fascinantan način mogu da osete koja je dominantna emocija kod roditelja, i da se uznemire ukoliko je on pod stresom. Ma šta roditelj govorio, u želji da na dete ne prenese svoj nemir, neverbalne poruke dopiru do njega, pa je tako važno da u situacijama u kojima brinemo za detetovo zdravlje, pronađemo u sebi snagu i preokrenemo sopstvene emocije.

Šta, konkretno, roditelji mogu da učine kako bi sprečili da svoj strah ne prenose na dete?
- Generalno, roditeljima se savetuje da kao prioritet postave odnos sa detetom i imaju na umu da su oni ključni kriterijum za njega. Kada su roditelji uznemireni, tada je dete dodatno uznemireno. To se najbolje vidi kod nas na klinici - kada, na primer, dete koje ima ozbiljnu dijagnozu može da bude krajnje smireno ukoliko se roditelj na neki način sam sa sobom dogovorio da se pred njim ponaša kao da se ništa neobično ne dešava. To viđamo na odeljenjima gde se roditelji igraju sa decom, crtaju, šale… trude se da im boravak u bolnici učine što prijatnijim. Sa druge strane, postoje roditelji koje svaka promena i mogućnost da se ustanovi postojanje bolesti do te mere uznemiri da onda i dete ispada iz ravnoteže.

U situacijama kada roditelji saznaju da je dete bolesno, treba što više međusobno da razgovaraju, a u prisnijem odnosu sa detetom u takvim trenucima treba da bude roditelj koji je pribraniji. On treba da preuzme inicijativu u komunikaciji sa detetom, ali i da pokuša da smiri partnera.

Fokus na sada i ovde

Kada im je dete bolesno, roditelji bi trebalo da se trude da što pre povrate kontrolu i inicijativu, da se ne prepuštaju razmišljanjima o daljem toku događaja, jer se tako stvara osećaj bespomoćnosti, ljudi se parališu, a problem postaje još veći. Nekad je uznemirenost, ako je umerena, dobra - jer pokreće na akciju, ali ako je preterana - dolazi do paralisanja, što nije dobro ni za samog roditelja, a još je gore za dete.

Šta može da učini roditelj koji je preplavljen strahom, kako bi se sam smirio?
- Roditelj koji je jako uznemiren, treba da sedne sâm sa sobom, da se zapita šta je to što ga toliko uznemirava. Prirodna reakcija na nešto novo i nepoznato je anksioznost, a svi znamo da je strah najveći kada su u pitanju deca. Takođe, treba izbeći projektovanje budućnosti i eventualan nepovoljan razvoj događaja, i pre svega izbegavati razmišljanja u stilu „šta ako....“ i „šta bi bilo, kad bi bilo…“. Roditelji treba da razmišljaju o tome koje korake mogu da naprave u datom trenutku, kako da se postave prema detetu, kako da sami ne stvaraju dodatnu paniku. Kada se nađu na sigurnijem terenu, lakše je razmišljati o daljem toku događaja. Praktični koraci su ono što najviše može da smiri, odnosno fokusiranje na ono što detetu u konkretnoj situaciji i trenutku može najviše da pomogne. Ključan momenat je fokus na ono šta se dešava sada i ovde.

Da li postoji još neka tehnika kako da se smanji anksioznost, odnosno kako da se roditelji fokusiraju na sada i ovde?
- To je individualno. Pojedinim osobama će pomoći neka vrsta šok terapije, odnosno da ih neko blizak „razdrma“ da se osveste, pokrenu, povrate snagu. Da ih neko drugi motiviše da se koncentrišu i ponovo uspostave kontrolu. Nekom pomaže da ga druga bliska osoba ohrabri svojom smirenošću, da blagim glasom kaže kako će biti sve u redu, da ga zagrli. Sa druge strane, ima ljudi kojima je potrebno da se osame i sami sebe motivišu, da pokušaju da se „sastave“ i preokrenu tok misli. Svima se preporučuje da se umire tako što će da sednu mirno i fokusiraju se na disanje, i da bar za trenutak skrenu misli i umire nervozu i neprijatnost. Što je više takvih trenutaka, anksioznost će se generalno umanjiti. Tek kada se umire na neki od ovih načina, roditelji mogu da se vrate na aktuelnu situaciju i  trezvenije glave razmisle o narednim koracima. U psihologiji postoje i vežbe relaksacije, kod kojih se preporučuje da se osoba fokusira na svoje telo, disanje, i tako povrati ravnotežu. Međutim, nekome to može da bude teško u trenutku kada nastupi panika, pa je umesto toga dobro da prošeta ili porazgovara sa bliskim ljudima. Takođe, mnogima pomaže uvid u to da je potrebno da svoje strahove ostave po strani i budu tu za dete, da izlaze u susret njegovim zahtevima, a tek kasnije da se vrate svojim potrebama.

Šta ukoliko je reč o roditeljima koji sami podižu dete?
- Najteže je samohranim roditeljima - koji nemaju partnera, niti na koga da se oslone. Njima je potrebno mnogo više snage da prebrode teške periode. Oni bi trebalo da potraže podršku bliskih ljudi, da razgovaraju sa dekama i bakama, prijateljima, pedijatrom... PageBreak

Budite tu za dete

Deca se međusobno jako razlikuju. Nekim mališanima je važno da se sa njima priča, traže od roditelja da im se detaljno objasni situacija, a opet ima i onih koji su zatvoreniji i ne pitaju mnogo. Stav psihologa je da se deci priča, jer se tako smanjuje verovatnoća da budu nepripremljena za neku situaciju i intervenciju. Bez obzira da li je akutno ili hronično oboljenje u pitanju, deci bi trebalo objasniti kroz šta će da prolaze. Ipak na roditeljima je konačna odluka šta će sve reći detetu. Na kraju krajeva, oni najbolje poznaju svoju decu i najmerodavniji su da procene njihove reakcije.

Šta je to što mališane najviše uznemirava kada moraju da budu hospitalizovani?
- Moje iskustvo vezano za Dečju kliniku jeste da je za decu svaki dolazak u bolnicu izuzetno stresan - bilo da se radi o nekoj ozbiljnijoj bolesti, bilo da je reč o rutinskim intervencijama. Sve je to velika neprijatnost. Što je mlađe dete, to je veći strah od odvajanja - kod mnoge dece se javlja takozvana separaciona anksioznost. Za decu od tri do pet godina, odvajanje je nešto najstrašnije, a bolnica je povezana i sa bockanjem, stavljanjem braunila (igla sa cevčicom koja ostaje u veni), raznim pregledima koji mogu da budu neugodni, tako da se mnogi mališani plaše bolnih intervencija. Kod starije dece, koja su svesna da su bolesna, javlja se i strah od toga šta će im se desiti, da li će se sve dobro završiti, koliko će sve da traje...

Ko odlučuje o tome da li je roditelju ili detetu potrebna konsultacija sa psihologom?
- Uglavnom doktori - pedijatri i specijalisti upućuju na psihologa. Često se kod nas upućuju deca kod koje je ustanovljeno da tegobe postoje, a nema organskog uzroka. Radimo i sa decom i sa roditeljima, u zavisnosti od toga kome je pomoć potrebna. Najčešće se dešava da lekari na odeljenju prepoznaju da postoji potreba za konsultacijom sa psihologom, i onda upute roditelje kod mene. Nažalost, obim posla je veliki, pa je praksa da se sa pacijentima uglavnom radi jednom nedeljno, po tridesetak-četrdesetak minuta. Ipak, kada je akutna situacija, radi se i češće ili, pak, ređe. Roditeljima dece koja nisu hospitalizovana, za konsultacije sa psihologom je potreban uput.

Kako tačno izgleda vaš rad sa decom?
- Psiholozi uvek procenjuju kakvo je dete - da li je otvoreno ili zatvoreno, pa se u zavisnosti od toga bira i pristup. Nekada će psiholog da se šali sa detetom, a nekada će da mu pristupi kroz igru, crtanje, ili ozbiljniji razgovor. To zavisi od prirode deteta, ali i od uzrasta. Igra je, ipak, najčešće najbolji način da se deca izraze i kanališu svoja osećanja… i, naravno, da se tako i opuste.

Anegdota iz prakse

Vukašin Čobeljić nam je ispričao jednu anegdotu, koja dobro oslikava način na koji se prenose emocije među ljudima.
- U vreme kada je bilo bombardovanje, jedna mama je iz skloništa zvala psihološko savetovalište - jer joj je beba bila jako uznemirena, a nije znala šta da uradi kako bi je smirila. Dežurni psiholog je pitala mamu kako se ona oseća, na šta je majka odgovorila da je van sebe od straha. Ne samo zbog deteta… već, generalno, zbog bombardovanja, kao i da je dodatno nervozna zbog toga što ne može da uteši bebu. Profesorka ju je pitala da li u skloništu ima nekog ko je smiren, a ona je rekla da je tu jedan deka, koji izgleda kao da mu je svejedno za sve što se dešava. Profesorka je posavetovala da njemu dâ bebu u naručje - nakon čega se beba veoma brzo potpuno umirila! To je dokaz kako se emocije lako prenose, čak i kada ne postoji krvno srodstvo i bliskost.

Manja Perić Mitić