- Deca primećuju umor, nervozu i tugu roditelja i često menjaju ponašanje kada osete napetost u kući.
- Ako dete stalno pokušava da smiri ili razveseli odrasle, može preuzeti odgovornost za njihove emocije i zanemariti svoje potrebe.
Roditelji ponekad misle da uspešno skrivaju umor, nervozu ili tugu od dece, ali mališani primećuju mnogo više nego što odrasli pretpostavljaju. Dovoljno je da mama ili tata budu tiši nego inače, imaju drugačiji izraz lica ili manje strpljenja, pa da dete promeni svoje ponašanje.
Možda će se povući, postati neobično mirno, pokušavati da nasmeje roditelja ili stalno pitati da li je sve u redu. To je zato što deca od najranijeg uzrasta posmatraju odrasle kako bi razumela šta se dešava oko njih. Ipak, postoji važna razlika između prirodne empatije i situacije u kojoj dete počinje da oseća odgovornost za emocije svojih roditelja.
Deca prepoznaju sve
Mališani ne obraćaju pažnju samo na reči. Posmatraju izraz lica, slušaju ton glasa i primećuju promene u ponašanju. Kada nisu sigurna šta se dešava, često traže roditelja pogledom kako bi procenila da li je sve u redu. Zato napet roditelj može učiniti da i dete postane nemirnije, dok smirena i dostupna odrasla osoba često pomaže mališanu da se lakše umiri.
To ne znači da roditelji moraju uvek biti nasmejani i dobro raspoloženi. Važno je da deci pomognu da razumeju emocije, bez stvaranja osećaja da su za njih odgovorna.
Kada dete počne da prati svaki roditeljev pokret
U nekim porodicama dete postaje naročito pažljivo prema raspoloženju roditelja. Posmatra njihov izraz lica, osluškuje kako govore i pokušava da proceni kakva će atmosfera biti u kući. Problem nastaje kada počne stalno da prilagođava svoje ponašanje kako ne bi uznemirilo odrasle. Može naučiti da mora da bude tiho kada je tata nervozan, da ne opterećuje mamu svojim problemima ili da zabavlja roditelje kada su neraspoloženi.
Takvo dete spolja može delovati izuzetno poslušno i zrelo, ali se iza toga ponekad krije strah da pokaže sopstvene potrebe i osećanja.
Kada dete preuzme odgovornost za roditeljeve emocije
Najvažnija granica prelazi se kada dete poveruje da mora nešto da učini kako bi roditelju bilo bolje. Može pokušavati da razveseli tužnu mamu, smiri ljutog tatu ili spreči svađe. Povremena želja deteta da uteši roditelja sasvim je prirodna i može biti znak empatije. Međutim, kada takva uloga postane trajna, dete može početi da zanemaruje sopstvene potrebe.
U psihologiji se ovakva pojava povezuje sa emocionalnom parentifikacijom, situacijom u kojoj dete preuzima odgovornosti koje nisu primerene njegovom uzrastu.
Roditelji ne moraju da kriju tugu i umor
Deci ne trebaju roditelji koji su uvek nasmejani. Važno je da razumeju da su tuga, ljutnja i umor normalna osećanja, ali i da nisu njihova odgovornost. Ako dete primeti da je mama tužna, ona može jednostavno da kaže: "Danas sam imala naporan dan i malo sam tužna. To nema veze s tobom. Odmoriću se, a ti slobodno nastavi da se igraš."
Tako dete dobija objašnjenje, ali ne i zadatak da popravi roditeljevo raspoloženje.
Važno je i da roditelj preuzme odgovornost kada zbog nervoze reaguje neprimereno. Izvinjenje i objašnjenje da nije trebalo tako da postupi detetu pokazuju da su odrasli odgovorni za svoje ponašanje.
Kako pomoći detetu da ne zanemaruje svoja osećanja?
Roditelji treba da pokažu interesovanje za ono što dete oseća, dozvole mu da izrazi i neprijatne emocije i podsete ga da nije odgovorno za atmosferu u kući. Dete treba da zna da ima pravo da bude srećno, tužno ili ljuto čak i kada se roditelj oseća drugačije.
Emocionalna bliskost ne znači da svi članovi porodice moraju biti raspoloženi na isti način, već da svako ima prostor za svoja osećanja.
BONUS VIDEO