- Za decu jedince se često smatra da su razmaženi i sebični, u odnosu na decu koja rastu okružena braćom i sestrama.
- Psiholozi ističu da na ličnost dece mnogo više utiče vaspitanje i okruženje, nego to da li ima braću i sestre.
Deca jedinci često su na meti stereotipa. Jedni ih smatraju razmaženima, dok drugi veruju da su uspešniji jer su imali svu roditeljsku pažnju. Psiholozi, međutim, upozoravaju da su takve generalizacije previše pojednostavljene i da odrastanje bez braće i sestara samo po sebi ne određuje nečiju ličnost.
Broj porodica sa jednim detetom raste, što se povezuje sa višim troškovima života, kasnijim roditeljstvom i manjim društvenim pritiskom da porodica mora imati više dece. Iako su ovakve porodice sve češće, predrasude o takozvanom "sindromu jedinca" i dalje su prisutne.
Psiholozi razbijaju stereotipe o jedincima
Jedna od najvećih zabluda jeste da su sva deca jedinci ista i da imaju isti tip ličnosti. Psihijatar dr Alen Masri, medicinski direktor ustanove All in Solutions, rekao je za Newsweek da istraživanja ne pokazuju da su jedinci po prirodi usamljeni, razmaženi ili socijalno uskraćeni.
Masri objašnjava da razvoj deteta mnogo više zavisi od vaspitanja, porodičnih odnosa i temperamenta nego od toga da li ima braću i sestre.
Sa tim se slaže i psihološkinja Rejčel Loftin. Ona je za Newsweek izjavila da istraživanja dosledno pokazuju kako su jedinci, generalno gledano, psihički zdravi, društveno sposobni i jednako dobro prilagođeni kao ljudi koji su odrastali uz braću i sestre. Stvarne razlike, dodaje, uglavnom su mnogo manje nego što stereotipi sugerišu.
Lakše komuniciraju sa odraslima
Jedna razlika može se primetiti u načinu na koji se jedinci socijalizuju. Budući da kod kuće češće komuniciraju sa odraslima, Masri kaže da im razgovor sa starijima često postaje prirodan još u ranom detinjstvu. Zbog toga mogu ranije usvojiti bogatiji rečnik i lakše učestvovati u razgovorima odraslih.
Loftin napominje da se takva iskustva ponekad pogrešno tumače kao znak da je dete "brže odraslo". Međutim, to ne znači nužno da je emocionalno zrelije od svojih vršnjaka, već samo da je naviklo na drugačiji način komunikacije.
Klinička psihološkinja dr Liz Nisim objašnjava da jedincima koji odrastaju u mirnijem porodičnom okruženju bučne grupe dece ili česti vršnjački sukobi mogu delovati iscrpljujuće. Zato se neka deca radije okreću bliskim prijateljstvima, starijim prijateljima ili odraslima. Nisim naglašava da to ne znači da imaju slabije društvene veštine, već da im jednostavno više odgovara drugačiji tip odnosa.
Slično iskustvo opisano je i u viralnom videu na TikToku. Korisnik @pumpkintoadlet68 rekao je da se jedinci ponekad osećaju kao višak u svetu odraslih, ali da im upravo zbog toga razgovor sa starijima može biti opušteniji. Istovremeno, naveo je da ih društvo bučne dece može preplaviti. Video je prikupio više od 10.000 komentara, a mnogi jedinci složili su se sa njegovim zapažanjima.
Šta kaže nauka
Dr Trejsi King, klinička psihološkinja i veštak za porodično pravo, pozvala se na studiju iz 2025. godine objavljenu u časopisu Nature Human Behaviour. Istraživanje nije pronašlo dokaze da odrastanje bez braće i sestara samo po sebi donosi psihološke nedostatke. Naprotiv, uočene su i određene prednosti povezane sa kognitivnim sposobnostima i mentalnom otpornošću.
King ističe da većina razlika među decom proizlazi iz kvaliteta roditeljske brige, porodične podrške, kućnog okruženja i socioekonomskih okolnosti, a ne iz same činjenice da je neko jedinac.
Okruženje je važnije od broja dece u porodici
Psiholozi se slažu da na razvoj deteta mnogo snažnije utiče okruženje u kojem odrasta nego broj braće i sestara.
"Jedinac koji ima siguran odnos sa roditeljima i razvijen društveni život može imati potpuno drugačije iskustvo od deteta koje je izolovano, prezaštićeno, emocionalno gurnuto u ulogu odrasle osobe ili nosi teret svih porodičnih očekivanja", kaže King.
Nisim navodi sličan primer kada govori o samostalnosti. Jedinci je često razviju jer u svakodnevnom životu nemaju na koga da se oslone kao što bi to mogli sa bratom ili sestrom. Međutim, da li će ta samostalnost postati zdrava nezavisnost ili će prerasti u preteranu potrebu da udovoljavaju drugima, u velikoj meri zavisi od roditelja. Neki roditelji, na primer, jedino dete mogu previše štititi ili mu nesvesno nametnuti previsoka očekivanja.
Loftin upozorava i da urođeni temperament ili neurorazvojne osobine ne bi trebalo objašnjavati time što je dete jedinac.
"ADHD ili autizam svakako mogu uticati na to kako dete doživljava odnose sa vršnjacima, senzorne nadražaje ili komunikaciju sa odraslima, ali to su karakteristike neurorazvojnog stanja, a ne posledica toga što je dete jedinac", objasnila je.
Šta donosi nepodeljena roditeljska pažnja
Veća roditeljska pažnja može pozitivno da utiče na detetovo samopouzdanje, ali može imati i drugu stranu. Nisim primećuje da dete koje je naviklo da se njegove potrebe brzo prepoznaju i ispunjavaju kasnije može očekivati sličnu dinamiku i u drugim odnosima. To može stvarati poteškoće u partnerskim vezama, gde je potrebno usklađivati sopstvene potrebe i očekivanja sa potrebama druge osobe.
Dr Linda Dolin, medicinska direktorka centra "Silvija Brafman", dodaje da socioekonomske okolnosti često imaju veći uticaj od broja dece u porodici. Jedinac čiji roditelj radi više poslova ili često putuje može sa roditeljima provoditi čak i manje vremena nego dete iz brojnije porodice. Takve okolnosti mogu ubrzati sazrevanje, ali i povećati anksioznost i otežati postavljanje zdravih granica u odnosima, rekla je Dolin za Newsweek.
Zaključak psihologa je jasan: biti jedinac nije tip ličnosti niti dijagnoza. To je samo jedna od životnih okolnosti koja, zajedno sa vaspitanjem, temperamentom, porodičnom dinamikom i širim životnim uslovima, može uticati na razvoj osobe.
U galeriji ispod pogledajte i najlepše citate o porodici:
BONUS VIDEO:
Izvor: index.hr/Yumama
