10 stvari koje uopšte ne volim kod svog dvogodišnjaka

Ah, bebe. Ta slatka, preslatka bića! A onda ni ne trepnete, a one već imaju dve godine. Međutim, ne brinite - i dvogodišnjaci su preslatki, samo što ćete vi, dragi moji, biti u veeelikom problemu, a evo i zbog čega:

Brbljanje

Ono što je najbolje od svega jeste, u stvari, to da dvogodišnjaci još uvek nemaju toliko bogat rečnik i ne mogu da komuniciraju. Kako, za ime Boga, bi trebalo da znam da reč "Da" u limitiranom rečniku mog sina znači i "da" i "ne", i "daj" i "hoću", a najverovatnije da je samo u pitanju to da želi da odgleda još jednu epozodu crtaća "Pepa Prase".

Privikavanje na nošu

Tik-tak, tik-tak... Čim vaša beba napuni dve godine, alarm za nošu se uključuje. Glas u glavi vam govori: "Govanca bi već trebalo da su po celoj kući", ili vam drugi govore: "Još uvek nosi pelene? Moje dete je koristilo nošu već sa devet meseci!" A ja kažem: Odj.....!

Krevet za velike dečake

Ovo je nešto slično poput navikavanja na nošu. Trenutak kada treba da razmišljate da li je pravo vreme da svog mališana iz kreveca preselite u veliki krevet. Nije mi jasno zašto ne prave krevece za decu sve dok ne krenu u srednju školu? Okej, možda bi to bilo protiv ljudskih prava, ali hej, bar ne bi pravili lom po celoj sobi. Svako-moguće-veče!

Mišljenje

Mogu da se zakunem da je moj sin naučio reč "MOJE!" samo da bi me dovodio do ludila. Kada su bebe, možete ih obući kao klovnove i ostaviti da se igraju u ogradici. A sada? Sada će zgrabiti vaš mobilni telefon i početi da vrište ukoliko nemate instaliranu dečju igricu.

Televizija

Postaju sve lukaviji. Kada su u šest ujutru već na nogama, a vi pustite omiljenu seriju, ne bi li se bar malo razbudili, dolazite do onog momenta - "To je moj televizor". Možete probati sa 2Gledaj, vidi kako je ova devojčica mala kao ti", ali čisto sumnjam da će bilo šta upaliti. Prihvatite to - TV je njihov.

Ponavljanje

Mališani vole ponavljanje i sigurna sam da za to postoji neko psihološko objašnjenje, ali svejedno je iritantno. Ista knjiga. Istih pola sata "Priče o igračkama 3". Iste čizmice. Isti ručak. Kao u čuvenom filmu "Dan mrmota" (Groundhog Day). 

Igranje

Kada su bili baš mali igranje je bilo slatko i donekle zanimljivo. Deca su gledala svoja posla i svako se igrao za sebe, dok sam ja mogla da na miru popijem šolju čaja. Sada? Igranje je kao da gledate boks meč između Majka Tajsona i Franka Bruna (to su jedini bokseri kojih trenutno mogu da se setim). Oni se guraju. Grebu. Otimaju. Plaču. Neko je spomenuo čaj? Ne, hvala, ne pije mi se.

Nezavisnost

Sećate se kada ste bili centar njihovog sveta. Vi ste ih dojili. U svakom trenutku i svuda ih vodili sa sobom. A sada? Sada ste prepreka njihovoj "zabavi". Sada se pojavite kada se igraju igre "baci se i poleti niz stepenice", kako biste ih dočekali. Zgrabite ih za ruku kada probaju da se uguraju u mačkinu činiju za hranu. Vrisnete "NE" kada hoće da saznaju za šta služi dugme na mašini za veš. Postali ste neprijatelj broj 1. 

Neodoljivost

Majka priroda nije glupa uopšte, zar ne? Napravila je dvogodišnjake dovoljno slatkima, u suprotnom bi verovatno svi pobegli glavom bez obzira. Oni su hibridi beba sa krofnastim nožicama i rukama. I ma koliko nas dovodili do ludila, ipak su neverovatno neodoljivi i, bez obzira na sve, vole vas najviše na svetu, baš kao i mi njih.

O autorki teksta:

Ema Konvej iz Velike Britanije je mama četvorogodišnje Erin i dvogodišnjeg Itana. Nakon što su joj se smučili brojni blogovi koji prikazuju slatku stranu roditeljstva, odlučila je da pokrene svoj blog, na kome redovno piše o teškoćama podizanja dece i održavanja domaćinstva: www.brummymummyof2.co.uk, kao i profil na Instagramu, sa istom temom: Instagram/brummymummyof2/.