Ukoliko naučite da posmatrate svoje dete i pratite ga kroz sve faze  odrastanja, lako ćete uspeti da prepoznate kada pokušava da bude u centru pažnje pa namerno pravi grimase, od onih trenutaka kada svoje pokrete ne može da kontroliše. Tikovi nisu razlog za brigu, ali ne smete da ih ignorišete. Iako mnogi prolaze spontano i bez vašeg aktivnog učešća, važno je da ih pratite kako se ne bi učestalo javljali ili stalno modifikovali.

Šta su tikovi? Tikovi su brzi, ponavljajući grčevi mišića koji se javljaju nevoljno, nesvesno, nekontrolisano. Mogu da budu veoma raznovrsni: treptanje (migovi), grimase, mrštenje, namigivanje, izvijanje vrata, podizanje ramena, nakašljavanje, uzdisanje, okretanje glave u stranu, sleganje ramenima... Većina tikova traje jednu sekundu, sa promenljivim vremenskim pauzama do sledećeg ponavljanja. Veoma su česti kod dece, a čak tri puta prisutniji kod dečaka nego kod devojčica.

Kako se dele tikovi? Najrasprostranjeniji i najčešći tikovi su žmirkanje, pravljanje grimasa, ili trzanje glavom. S obzirom na njihovu raznovrsnost, najgrublja podela tikova je na proste i složene. Dalje, ove potkategorije se granaju na motorne i glasovne.

Prosti motorni tikovi uključuju žmirkanje, trzanje vratom, sleganje ramenima i pravljanje grimasa.

Prosti glasovni tikovi uključuju kašljucanje, šmrktanje, šištanje, ili zvuke nalik na pročišćavanje grla, pucketanje jezikom. Ponekad su prosti glasovni tikovi besmisleni zvuci koje dete ponavljano produkuje, ili određena reč, ili izrazi kao što su: „uh“ ili „eee“…

Složeni motorni tikovi uključuju nevoljno, ritmičko ponavljanje pokreta ili udaranje samog sebe, skakutanje, cupkanje.

Složeni glasovni tikovi uključuju ponavljanje određenih reči, a ponekad i upotrebu socijalno neprihvatljivih (često pogrdnih) reči.

Kada se javljaju? Tikovi se obično javljaju u ranom detinjstvu, u uzrastu od četiri ili pet godina. U nekim slučajevima, pojavljuju se samo jednom, dok se u drugim naizmenično gube i pojavljuju tokom više meseci. Ponekad, u ređim slučajevima, mogu da se jave i u pubertetu.

Koji je uzrok? Zašto nastaju tikovi, nauka još uvek nije precizno objasnila. Individualne razlike su veoma velike, pa i ne postoji jedinstveni, opštevažeći odgovor.

Poznato je da su tikovi u većini slučajeva psihogenog porekla, to jest da nastaju kao posledica stresa ili nekog drugog psihičkog uzroka

Ipak, poznato je da su tikovi u većini slučajeva psihogenog porekla, to jest da nastaju kao posledica stresa ili nekog drugog psihičkog uzroka. Roditeljima se uvek preporučuje da obrate posebnu pažnju na dete kada su u toku neke veće promene u okviru porodice, kao što su: polazak u vrtić, selidba, razvod roditelja, dolazak nove bebe u porodicu... jer upravo ti događaji mogu da budu okidač za poljuljano samopouzdanje deteta i rezultiraju nekim neželjenim oblikom ponašanja. Tikovi izazvani takvim događajima uglavnom prolaze spontano, ali mogu i da se pogoršaju ukoliko se stresna situacija kontinuirano nastavlja. Dugotrajna upotreba određenih medikamenata takođe može da dovede do tikova. Poznato je da tikovi mogu da budu i vrsta odbrambenog mehanizma ili, pak, zadržani kao navika posle imitiranja sličnih ponašanja kod odraslih. U izvesnim slučajevima mogu da imaju i organsko poreklo, pre svega kao posledeca pojedinih preležanih bolesti.

U kakvoj su vezi tikovi i stres? Jedno od objašnjenja tikova jeste da je u pitanju telesni odraz psihičkog problema koji treba otkriti kako bi se nevoljni pokreti eliminisali. To je, u stvari, najteže - jer su strahovi, patnje, zbunjenost i druga emocionalna stanja uglavnom prikriveni. Dete može zbog nečega da bude izbačeno iz ravnoteže, a dijapazon stresnih situacija koje mogu da izazovu tik je veoma veliki: na primer, ljubomora prema drugu/drugarici, osećaj da mu roditelji ne poklanjaju dovoljno pažnje, strah od polaska u školu, neuspeh u bavljenju sportom, gubitak neke bliske osobe ili kućnog ljubimca...

Kako roditelji mogu da pomognu? Iako tikovi ponekad prolaze spontano, postoje brojni razlozi zašto njima treba da se ozbiljno pozabavite. Naime, primećeno je da deca koja imaju tikove, zbog oslabljenog samopouzdanja nisu u dovoljnoj meri prihvaćena od svojih vršnjaka, imaju slabiji uspeh u školi, a pored tikova se lako nadovezuju i drugi problemi kao što su mucanje, noćno mokrenje, strahovi.

Kako se leče i koliko dugo? Lečenje traje od od tri do šest meseci, a kod odraslih pacijenata i do godinu dana. Najčešći je kombinovani pristup lečenju - psihološki, psihomotorni (vežbe), ponekad se uključuju i lekovi. U težim slučajevima, u zavisnosti od vrste tika i uzrasta deteta, preporučuju se tehnike relaksacije, antistres programi, vežbe disanja...
PageBreak

Šta možete da učinite?

Rasterećenje deteta. Smanjite opterećenost deteta i makar privremeno odustanite od insistiranja na odličnom školskom uspehu, nagradama na takmičenjima i brojnim vanškolskim obavezama. Moguće je da je za vaše dete u ovom trenutku dodatno učenje stranog jezika, muzičke škole, baleta... jednostavno previše. Umesto toga, učvrstite vaše rituale, pokušajte da mu priuštite mirnu porodičnu atmosferu, mnogo vašeg vremena i pažnje.


"Okidač" za tik. Proniknite koje emocionalno raspoloženje prethodi tiku, i kada se on javlja. Kad god dete ima nalet tikova - zapišite datum, vreme i događaje koji su prethodili.

Kad god dete ima nalet tikova - zapišite datum, vreme i događaje koji su prethodili - tako ćete ustanoviti koji je okidač za tikove vašeg deteta

Na taj način ćete veoma brzo da ustanovite koji je okidač za tikove vašeg deteta, odnosno šta konkretno u njemu izaziva pritisak ili stres. Tada ćete biti u situaciji da ubuduće pokušate da predupredite tik (skretanjem detetu pažnje na nešto drugo), ili da eliminišete sadržaje koji do njega dovode.  


Fizička aktivnost. Pružite detetu dovoljno fizičke aktivnosti. Iako, na prvi pogled, veza između tika i fizičke aktivnosti nije očigledna, čest je slučaj da su deca sa tikovima živahna po prirodi, uvek u pokretu, ponekad i sa agresivnim ispadima, emotivno nestabilna (lako zaplaču ili se veoma brzo naljute...). Kada takvom detetu zabranite fizičku aktivnost - postojeći tikovi mogu da se dodatno pojačaju ili transformišu u nove. Fizička aktivnost se i inače preporučuje kao način izbacivanja nagomilanog stresa, i barem delimična prevencija pojave tikova.


Smanjenje stresa. Obuzdajte sopstvene ambicije. Smanjite kritike zbog ocena u školi, treninga, časova pevanja ili plesa, urednosti detetove sobe, ponašanja za stolom, itd. Postarajte se da u toku dana dete ima dovoljno slobodnog vremena za igru ili hobi po sopstvenom izboru kao što je muzika, igre sa društvom... Iako je pravilo za sve roditelje da se suzdržavaju od međusobnih svađa pred decom (to ne znači da glumite da se nikada ne svađate, već samo da se kontrolišete i pazite kakav uticaj to može da ima na dete), što posebno važi kada dete ima problem kao što su tikovi, mucanje i slično.


Kazne, zabrane. Kod tikova ne pomažu kazne, batine, ucene, preterana zabrinutost. Takvim vašim ponašanjem, kao i stalnim opominjanjem deteta - možete da postignete izrazite kontraefekte, odnosno još jače tikove.

Razgovor o tikovima. Izbegavajte razgovor o tikovima u trenutku kada se oni dešavaju. Kada primetite da dete počinje da pravi tikove, ne skrećite mu pažnju na njih. Veoma je važno da ono ne pomisli da mu vi nešto zamerate ili ga kritikujete, jer će to na njegov već postojeći problem da doda i strah od vaše reakcije. Objasnite to i ostalim članovima vaše porodice. Važno je da imate jedinstven stav i da niko od vas ne komentariše tikove u trenutku njihovog javljanja. Naime, cilj je da se pritisak na dete smanji a ne da se poveća dodatnim reakcijama okoline. Samo u slučajevima da dete inicira ovaj razgovor i nešto vas samoinicijativno pita, pružite mu odgovarajuće objašnjenje. Tada recite nešto ohrabrujuće - na primer, da su u pitanju njegovi mišići koji se sada ponašaju bez njegove kontrole, ali da će vremenom uspeti da se opuste, pa će i tikovi da nestanu...

Kada se obratiti stručnjaku?

Ukoliko je najbliže okruženje deteta stabilno i harmonizovano, tikovi će u velikom broju slučajeva da nestanu sami, u vremenskom intervalu od dva meseca do godinu dana. Međutim, ponekad je potrebna stručna pomoć, a retko i upotreba odgovarajućih medikamenata. U slučaju da tikovi kod deteta utiču na njegovo samopouzdanje, traju duže od godinu dana, imate utisak da su sve učestaliji ili se stalno transformišu (na primer, žmirkanje je prestalo, ali sada dete učestalo kašljuca), ili da su zahvatili i druge delove tela osim glave, lica i ramena (gde se najčešće pojavljuju) - obratite se lekaru.

Jelena Holcer