Bebe se smeškaju već prvih dana po rođenju, što zapazi svaka mama, bez obzira da li je njeno roditeljsko iskustvo bogato ili skromno. Ali, prvi pravi osmeh dolazi nešto kasnije. To je trenutak koji roditelji sa nestrpljenjem iščekuju i zauvek pamte.

Prvi osmeh

Bebino smeškanje prvih dana je ipak nesvesno, a prepoznaje se po tome što kratko traje.

"To su, ipak, samo nevoljni pokreti mišića, koji već sledeće sekunde nestaju.

Smeh najbližeg okruženja opušta bebe, šalje im poruku da su "u redu" i predstavlja važan preduslov za zdrav rast i razvoj

Ali, roditelji ih radosno tumače kao bebin osmeh, i reaguju u stilu: 'Vidi, već je počela da se smeje!', objašnjava dr sci med. Saša Milićević, pedijatar na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.

Katarina Stanić, dečji psiholog i psihoterapeut iz psihološkog savetovališta "Plus", skreće pažnju mladim roditeljima: "Prvi dečji osmeh se javlja u drugom mesecu života, a naziva se socijalni osmeh jer njime dete reaguje na pojavu drugih osoba u svom vidokrugu".

Glasan osmeh

Kada je reč o prvom pravom glasnom smehu, dr Milićević ističe da počinje tek posle trećeg meseca, a izazvan je time što beba vidi osobu koja joj je draga - to je najčešće mama. Bebin smeh tada nije znak da joj je nešto smešno, jer za to nije još dovoljno zrela, već da joj je nešto drago.

"Tek od treće, četvrte godine deca se smeju samo kada im je nešto smešno, kada neko padne ili napravi neki geg... onda se kod njih već razvija osećaj za humor. Kasnije, kada pođu u školu, sve se to zadržava, ali tada jedni od drugih polako nauče da osmehom privuku nečiju pažnju (učiteljice, na primer), ili da se malo 'dodvore'". PageBreak

Nasmejana lica se pamte

I sami primećujemo da se pojedini mališani, kada naprave kakav nestašluk ili 'glupost' - nasmeše, sa namerom da razneže mamu, tatu ili vaspitača.

"To jeste malo manipulisanje osmehom, ali se iza toga ipak krije dobra duša", uveren je dr Saša Milićević.

I još kaže:

"Deca postepeno shvataju da osmeh čini toplinu, pa žele da od svog roditelja ili vaspitača 'izvuku' osmeh - zato se smeju. Kada se roditelj ili vaspitač nasmeši, dete to zapamti, oduševi se i više poštuje tu osobu upravo zbog uzvraćenog osmeha, koji mu pokazuje da je voljeno. To više deluje na njega nego batine, jer one rađaju detetov inat."

Smeh je koristan

Poznato je da smeh aktivira čitav niz mišića, pre svega mimične mišiće lica oko usta, ali postoje i druga korisna dejstva smeha.

"Kada se dete smeje, automatski se troši određena količina energije, uspostavlja se drugačiji ritam disanja, dolazi do korisnog, fiziološkog ubrzavanja pulsa, pa i do kratkog prestanka disanja (jedne vrste apnee), tako da se neka deca i zacene od smeha", objašnjava dr Saša Milićević.

"Ali, smeh koji zaustavlja dah nije opasan za bebe. Posle kratkog prekida disanja sledi dubok udisaj, kojim se unese veća količina vazduha, odnosno kiseonika, što je značajno za sve organe, a pre svega za mozak. Počinje i lučenje endorfina, hormona sreće, koji izuzetno utiče na raspoloženje i ubrzavanje metabolizma."

Dr Milićević smatra da čak i iznuđen ili 'smeh na silu' ima neko  pozitivno dejstvo.

"Čak i tada se luči endorfin, hormon sreće, i dolazi do boljeg raspoloženja od onog kada nema baš nikakvog smeha."PageBreak

podarite-detetu-osmeh

Pozitivne poruke osmeha

Sredina u kojoj osmeh nije retkost, ima određeni uticaj na psihološki razvoj deteta. Na to ukazuje Katarina Stanić,

Šala opušta male pacijenteStav dr Saše Milićevića je da u pristupu najmlađim pacijentima obavezno treba da bude prisutan osmeh.- Čak i kada je dete teško bolesno, mi moramo da nastupamo vedro. Mnogo puta mi se desilo da u takvoj situaciji razgovor sa malim pacijentom počnem pitanjem: „Za koga navijaš?“, ili da dečaka od godinu i po dana upitam da li ima devojku. Tada se i roditelji razvedre, pa čujem da otac kaže: „Ima doktore, ima“, a mama potvrđuje, uz komentar: „Da, da, ima. Na tatu je“. Time je već razbijena barijera pacijent-doktor, a stvorena atmosfera u kojoj se lakše razgovara, čak i o najtežoj dijagnozi. Prikladan, blag osmeh u takvoj situaciji ne znači neozbiljnost, već samo znak da poštujete i dete i roditelje. Mislim da pedijatrima treba zabraniti da budu ozbiljni, da bi moralo da stoji u kodeksu ponašanja da moramo da budemo  nasmejani. Zato što podstiče pozitivne emocije, smeh je i terapija. Osobe koje se smeju - duže žive. Jer, ko god je nasmejan - smireniji je i mora da bude zdraviji, zato što hormoni koji se luče u organizmu dok se smejemo deluju kao unutrašnji sedativi.

dečji psiholog i psihoterapeut.

"Detetu se na taj način daje na znanje da mu se okolina raduje, da je u toj okolini ono 'bezbedno', da je dobrodošlo. To je znak topline i prihvaćenosti. Smeh najbližeg okruženja opušta bebe, šalje im poruku da su 'u redu' i predstavlja važan preduslov za zdrav rast i razvoj."

Da vedro raspoloženje u kojem deca odrastaju, na određeni način opredeljuje i njihov životni put, smatra i dr Saša Milićević.

"Ukoliko je više iskrenog, zdravog smeha u bebinom okruženju, takvi mališani su skloni češćem smehu, mnogo pre i više se smeju nego druga deca. Ona za druženje biraju vesele drugove, a kada odrastu, biraju i takvog životnog partnera."

"Dugogodišnje iskustvo u radu sa decom mu je pokazalo da, kada se detetu priđe nežno, uz osmeh - i ono se nasmeši, a kada mu se priđe namrštenog izraza lica - i ono će da se namršti."

"To se događa i nama, odraslima - na namršteno lice organizam automatski reaguje, u stilu: 'Moram i ja da budem takav'. Smeh širi pozitivne emocije, a uz osmeh nam je lakše. Namršteni ništa ne dobijamo, niti rešavamo problem, dok smehom dobijamo endorfine - jednostavno nam je lepše."

Neću ti ništa

Tokom prve godine života, sve bebe su - radi kontrole, upućene na česte susrete sa pedijatrom.

"Malo zbog gužve, a malo zbog umora ili nervoze, tek takvi susreti nisu baš uvek srdačni. Međutim, i zbog roditelja, a još više zbog dece, izuzetno je važno da pedijatar bude nasmejan - zato što strah od lekara uvek postoji, kao strah od nepoznatog. Jer, deca ne znaju šta ćete da im radite" kaže dr Milićević.

On podseća na pojavu da neki roditelji plaše decu doktorom.

"Govore im: 'Ideš kod doktora ako nisi dobar', pa dete u svojoj glavici očekuje da će tamo nešto loše da mu se desi. Jedini način da ga razoružamo jeste osmeh, koji znači 'neću ti ništa'. Čak i kada deca plaču, a onda vide da se smejete, i sama počinju da se smeju. Smeh pedijatra mnogo znači i roditeljima, koji se tada automatski 'otvaraju', što nama mnogo znači. Jer, lakše će nam reći šta se događa sa detetom i tako pomoći da postavimo dijagnozu. Ako ih dočekamo namršteni, oni će da se 'zatvore', neće nam reći sve, što i nama i detetu otežava situaciju. Malo i neiskvareno, ono ni sa čim nije zaslužilo da čovek, posebno lekar, a naročito pedijatar bude ljut.
Svako dete zaslužuje osmeh.


Mirjana Ajbl