Beba je rođena na putu do Užica - neobično iskustvo mame sa trećeg porođaja

U septembru sam saznala da sam trudna po treći put. Deca su tu vest lepo prihvatila, a i ostali ukućani.

Kada sam na dan termina došla na zakazani CTG, moja najbolja medicinska sestra me je lepo pitala što sam došla, mislila je da nešto nije uredu. Nakon toga mi je saopštila da doktorka nije došla na posao, pa da je najbolje da idem u Užice na pregled i da ponesem stvari. S obzirom da je meni torba već 10 dana bila u automobilu, otišli smo pravo u bolnicu.

Tamo su mi uradili CTG. Doktor je samo pogledao nalaz (nije me pregledao), rekao mi da je sve u redu i da idem kući, pa ćemo "raditi nešto kad proslavimo" (pošto mi slavimo Đurđevdan).

Molila sam da me ostave jer sam pred kraj trudnoće imala visok pritisak, rekla sam i da je beba bila celu trudnoću karlično okrenuta i da je još uvek u tom položaju, da mi je treće dete i da sam stigla do termina za porođaj. Međutim, on nije hteo ni da čuje: "Ajmo kući."

Vratili smo se kući koja je udaljena od porodilišta više od pola sata vožnje.

Oko 20h, počela sam da osećam kontrakcije i nisam mogla da stanem na noge. Spremili smo se, pozdravila sam se sa ukućanima i sela u automobil.

Na pola puta mi je pukao vodenjak i beba je odmah izašla. Počela je da plače, a ja sam je stavila na grudi i pokrila mojom jaknom. Samo sam molila Boga da sve bude u redu sa bebom.

U međuvremenu, muž je zvao hitnu da kaže da sam se porodila i da nam krenu u susret. Oni su ga ispitivali - da li plače beba, da li je majka svesna, jesmo li presekli pupčanik... Na kraju su mu rekli da nas čekaju ispred hitne. To mi je bilo nešto najgore u životu što sam čula.

Kada smo konačno stigli, ispred bolnice su me čekale sestre i načelnik hitne službe, koji je presekao pupčanik i odneo bebu na neonatologiju. Nakon što me je muž prebacio na krevet, odveli su me u izolacionu salu. Tamo su me ostavili samu. Posle 10 minuta došla je doktorka sa bebom i čestitala mi. Hrabrila me je kako sam sve to sama odradila. Beba je bila zdrava, teška 3.850 grama, a dugačka 54 cm.

Niko mi nakon toga nije prišao sat vremena, niti me pregledao. Ležala sam sama i bilo mi je hladno. Posle nekog vremena, došli su da me peru, a zatim i doktorka da mi radi reviziju. Ona me je napala i svašta mi izgovorila, ali dobro, Bog sve vidi pa nek sudi...

Odveli su me u sobu i pitali da li želim da mi donesu bebu ili da budem sama, da se odmorim. Rekla sam da mi je lakše da beba bude sa mnom. Stalno su nas obilazile, jer su se bojale da beba ne dobije neku infekciju.

Sutradan oko 17h, bebu su odveli na neonatologiju jer je ipak dobila infekciju, morala je da prima antibiotike. Samo da naglasim, osim vizite, nas mame doktori i sestre uopšte nisu obilazili.

U sredu ujutru, doktorka na viziti mi je rekla da posle 11h idem kući i da će beba biti još sedam dana u bolnici. Molila sam je da ostanem još jedan dan, pošto je tog dana bila naša slava i nisam želela da idem među goste, ali ona nije htela ni da čuje.

Svaki drugi dan smo samo na 5 minuta mogli da vidimo bebu. Posle nedelju dana, ona je konačno stigla kući. Svi smo bili srećni, ali ja sam i dalje bila pod stresom, plašila sam se da će nešto desiti.

Foto: Privatna arhiva

Hvala Bogu, sve je u redu. Moj sin 4. maja puni pet godina. Zdravo je i pravo i, naravno, živahno dete. Mnogo je pametan i bistar, uživa pored mame i tate i sestrica Vanje i Tine. Ako Bog da, krajem septembra stići će nam još jedna beba.

Mama Nataša Cicović Stojnić

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.