Anesteziolog car i ginekolog još veći car: Moj beskrajni porođaj u Višegradskoj

Mali bucko već od samog starta. Istorija bolesti, ne. Samo nam je porodično grlić jak kao kineski zid... Moja mama je izgubila dete greškom lekara, odnosno odabirom pogrešnog načina porođaja.

Četri sata kasnije, dolazi sledeća grupa lekara i klinki i klinaca studenata. Otvorena sam dva prsta. Kreću kontrakcije i ručno razmekšavanje grlića...  sve isto, dva prsta... Prolaze sati, buše mi vodenjak! Otvorena sam tri prsta... Lekari u Višegradskoj su horor! Ponašaju se prema ženama kao prema kobilama, jezik i način na koji razgovaraju je krajnji bezobrazluk. Ležim i razmišljam šta ću im reći ako mi se neko obrati tako.

Gledam kako rade reviziju na živo… rodilo se još beba. Ulazi babica pita da li me boli, kaže da imam kontrakcije a ja ih nisam ni osetila. Govori kako mogu da dobijem epidural ali ja ga ne želim još. Trinaest sati kasnije ja sam otvorena tri prsta a oko mene bebe stižu, devojke, žene, sada već majke samo dolaze i odlaze a ja se nisam ni otvorila kako treba. Moji samo zovu: “JEL SE PORODILA, A ZAŠTO NE, A KAKO, A ŠTA?” Keva doživljava nervne slomove.

Odlučujem da hoću epidural jer sada već sve dugo traje a ja sam na izmaku snage. Spava mi se, muka mi je, boli me svaki pregled. Samo želim da se otvorim i vidim tog malca a on ni da makne. Postajem ozbiljno demoralisana - već se rodilo oko deset beba.

Dolazi moj ginekolog non-stop, priča o carskom a ja ni da čujem, želim još da probam. Dvadeset i jedan sat kasnije shvatam da je histerija zarazna stvar, da je epidural i pumpa za anesteziju na koju su me prikačili genijalana stvar, ali vise nemam snage, psihičke, ne fizičke. Zovu mog ginekologa i odlučuju da idem na hitan carski...

Otvorena sam pet prstiju. Daju mi telefon da zovem muža a ja ne želim. Ne želim da plačem pred njima a znam da hoću ako ga čujem... Budim ga: “EJ, IDEM NA CARSKI” Tišina... “ŠTO”... “Ne znam”. I sada mi je smešno što mu nisam tada rekla što...

Anesteziolog car i ginekolog još veći car, spremaju me za operaciju. Sećam se samo operacione sale a ne kako sam stigla tamo. Sećam se da su mi rekli laku noć.

Budim se... voze me... otvara se lift i vidim svog ginekologa koji izgovara da sam mama dečaka. Odvoze me na najprljavije i najlošije odeljenje u Višegradskoj. Odeljenje carskih rezova i otimača prava da budete majka svom detetu. Odeljenje prljavih wc-a i smrdljive vode. O iskustvu tamo neću ni da pišem, samo ću reći da sam se nakon izlaska iz bolnice manično tuširala a da sam stvari iz bolnice bacila.

Nakon dvadeset jednog sata sam postala mama. Ne greškom lekara, već iz želje da se porodim prirodnim putem. Hvala mom doktoru na strpljenju i hvala mu što je bio pristojan i obazriv. Hvala mu što mi je dao priliku da pokušam da se porodim prirodnim putem i što nije bio kao ostali, poluvaspitani doktori.

Savet za sve žene buduće mame, carski rez nije lakši porođaj, a ako se desi da morate da ga imate, obavezno pokušajte da u onom leglu zaraze dobijete apartman. Ako vam se desi Višegradska, bar imajte Vukolića ili nekog sličnog njemu. A ako ovo ikada pročita neka njegovi buduća ili sadašnja pacijentkinja, samo da znate da mi se sin zove kao on.

Veliko hvala tom divnom čoveku, e da, i sestri Radi. Bucko sada spava, a ja idem da ga gledam! Ćao!

Ana Savković

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.