"Iskreno, ne znam kako je ona to uspela. Bol je bio toliko jak, intenzivan, preplavljujući da sam ga čak i sam mogao osetiti. Svi u sobi su mogli osetiti. A ona je istrajala. Taj bol je bio zastrašujući. Činilo se da je gotovo nemoguće podneti tu borbu. Počeo sam da grickam svoje usne, da napinjem čitavo telo kad su trudovi bili najjači, plakao sam zajedno sa njom. Shvatio sam i to da sam ovde samo suputnik i da nikad neću istinski razumeti neverovatan bol koji je osetila. Porođaju je dala svaki atom svog života i energije koju je imala. A onda je dala još malo više. I pored svega, na kraju nam je svima nesebično dala tu svetlost u kojoj je samo ona mogla da uživa poslednjih devet meseci. Konačno smo mogli da volimo i držimo u rukama mališu za kog je žrtvovala svoje telo, energiju, sebe celu. Moj sin je pravo čudo. Bebe su prava čuda. Ipak, makar za mene, veće čudo je njegova majka koja mi je pokazala što zaista znači nesebična žrtva. Što je istinska ljubav. Moja žena je pravo čudo..."
I honestly don’t know how she did it. The pain was so intense, so overwhelming, that even I felt it. Everyone in the...
"Praktično ništa nije spavala u dva dana, znao sam da je iscrpljena i da je sve boli. A ipak, ništa se to nije videlo. Kao da joj je naš sin u rukama odneo svu bol, strahove i bolove. Ništa joj više nije bilo važno u tom trenutku i znao sam čim sam je pogledao da bi zbog njega bila u stanju da prođe kroz sve ponovo. Nisam nikada video takvu ljubav, snagu kod nekoga."
Još uvek nema komentara - sjajna prilika da pokreneš diskusiju.