Plakala sam. Snažno, jako, neutešno: Iskustvo majke iz Pančeva koja se borila (i izborila) za potomstvo

Sećam se dana kada smo saznali da naša borba za potomstvo tek predstoji, a iza nas su već bili meseci i meseci pokušaja i želja. Kod mog supruga je konstatovana idiopatska oligospermija. Probali smo sa određenim terapijama, ali to nije urodilo plodom, nekoliko inseminacija, i na kraju, uz konsultacije sa tadašnjim ginekologom, vantelesna oplodnja (VTO) je bila jedino realno rešenje.

"Nadaj se čudu"

Dvanaesti dan nakon embriotransfera (ET) sam izvadila betu-hcg. Iznosila je svega 23,8. Tog dana sam takođe išla u dispanzer za žene da otvorim bolovanje, i po povratku kući sam primetila braon trag na vešu. Doktor iz dispanzera mi je rekao da sa tako malom betom mogu samo da se nadam čudu, i verovatno sa najboljom namerom, savetovao me kako što pre da prebrodim prvi neuspeh, bez da mi je ulivao i malo nade da bi ta beta mogla biti i trudnoća. Plakala sam. Snažno, jako, neutešno. Moj suprug je poludeo, i uverio me da doktor iz dispanzera nema pojma šta priča. I moram da mu odam priznanje. Ceo proces je verovao i ostao optimističan, čak niti jednom nije poklekao. Stena! Sačekali smo dva dana, i ponovili betu. Iznosila je 57,8 dakle, i dalje vrlo mala, ali, uduplala se. Pozvali smo Betaniju po dogovoru, i oni su sasvim pozitivno rekli da ponovimo betu opet za dva dana i da im se javimo da bi zakazali pregled. Tog 16-og dana od ET-a beta je iznosila 203. Ali i braon trag na vešu je bivao sve prisutniji i jači. Polako je prerastao u krvarenje. 

Otišli smo na zakazani pregled u Betaniju i tog dana mi je konstatovana 5-ta nedelja trudnoće, 5+0, uz jasno vidljiv i pravilan početni gestacijski mešak. Tada sam pomislila, gde je sad doktor iz dispanzera da mu kažem da čuda postoje. Sećam se da je velika sreća preplavila moje telo. Istovremeno, zbog primetnog krvarenja, pored standardne VTO terapije koja je podrazumevala i korišćenje utrogestana, uveli su mi i progesteron depo uz ohrabrenje da bi krvarenje moglo biti prolaznog tipa i zakazali pregled za dve nedelje.

Mislila sam da je sve gotovo

Već po povratku kući, istog dana, imala sam prvi odliv. Snažan, roze, svež i obilan. Bilo je užasno. Mislila sam da je sve gotovo. Da se ne bi odmah vraćali za Novi Sad a i zbog straha da se usput nešto ne desi, javila sam se svom ginekologu, privatno, koji nas je uputio na VTO. Tražio je da ponovim betu i konstatovao da je terapija koju su mi propisali na Betaniji ona koje treba da se držim i strogo mirujem. Novi pregled zakazao je kroz sedam dana.

Za to vreme krvarenje je postalo obilno. Tada sam već ušla u 6-u nedelju trudnoće, 6+1. Saopštio mi je da je i dalje vidljiv gestacijski mešak, ali da srčana radnja nije jasna, svega 94 otkucaja, uz konstataciju da je to malo za šestu nedelju i istovremeno mi je merio puls, uz reči da je moguće i da se on očitava, obzirom koliko sam uzbuđenja. Pitala sam ga zašto toliko krvarim, odgovor je bio zato što se "nije dobro zakačilo". Savetovao me da idem kući, da mirujem i da se i dalje držim već pomenute terapije i da se, ako ne bude bilo nekih promena u međuvremenu, vidimo opet za sedam dana. Sve mi je bilo jasno. Kroz sedam dana sa tim tempom krvarenja mogla sam samo da očekujem spontani pobačaj. Suprug je sedeo ispred ordinacije, i kada je video moj izraz i čuo moj muk, kao da smo oboje tog trenutka znali da treba da idemo dalje, da tražimo novo rešenje, novo mišljenje.

Dragi parovi, devojke, žene, koliko god očajni, nikada ne odustajte. Da sam tog dana otišla kući i čekala, verovatno ovaj tekst ne biH ni napisala. Jer borba traje sve dok ste u stanju da se borite.

Moja sestra i zet su odigrali veliku ulogu u celom procesu. Sestra je uspešno iznela dve prirodne trudnoće koje je vodila u jednoj privatnoj ordinaciji, kod doktorke Žakline. Još na samom početku su nam nudili pomoć i kontakt sa njima, tako da smo ih tog dana nakon pregleda, onako očajni i uplašeni pozvali. Zakazili su nam novi pregled odmah sutradan. Penjala sam se uz stepenice ka ordinaciji, a niz noge mi je krenula krv. Količina stresa koju sam osećala u tom trenutku je nemerljiva i bolna. A iza vrata...

Foto: Shutterstock

Posle prve terapije, prestala sam da krvarim

Kada sam legla na sto, zažmurila sam i samo čekala da mi saopšte da je kraj, da nema ničega. Međutim, jednim tako sigurnim tonom doktorka mi je rekla da je plod tu, 6+2 nedelja trudnoće, da je srčana radnja regularna, 101 otkucaj u minuti, da uviđa krvarenje, ali i da zbog svega ostalog što vidi sumnja da bi razlog mogao biti nedostatak hormona, koji su neophodni za održivost ploda. U ordinaciji nam se pridružio i njen suprug, dr Aleksandar Jurišić, koji je takođe konstatovao da je neophodno odmah uraditi analize progesterona i estradiola.

Rezultati su bili gotovi istog dana i potvrdili su njihovu sumnju. Progesteron je još i bio na nekom prihvatljivom nivou, valjda zbog cele prethodne terapije utrogestanom i prog. depo, dok je estradiol bio toliko nizak, kao da nisam trudna. Sve u svemu nedovoljno za održivost. Merenja smo ponavljali i u narednim danima. Usledio je razgovor i objašnjenje na koji način mogu da pokušaju da nam pomognu i koju terapiju predlažu. Naravno da smo prihvatili. Deo terapije je bilo moguće nabaviti kod nas, a ostatak smo nabavljali u inostranstvu. Tog dana u njihovoj ordinaciji sam primila prvu dozu terapije i već uveče krvarenje je stalo. Da li možete da zamislite šok koji smo tada svi doživeli? Kako je to moguće? Još juče gotovo da nije bilo nade, a evo danas postoji i uzrok i rešenje i nada da ću zadržati trudnoću. 

Zahvaljujući dobrim i stručnim ljudima, ja sam pobedila!

U narednim nedeljama sam samo slušala doktorku, koja je pratila apsolutno svaku promenu, redovno sam radila analize i držala se striktno svakog saveta, predloženih doza, izmena, svega što bi ona predlagala. Konačno, bila sam u pravim i sigurnim rukama. Sa druge strane, cela porodica i prijatelji su me zasipali sa toliko ljubavi i pažnje, da sam duboko u sebi znala da ću pobediti.

Svi porodični prijatelji su se aktivirali da bi mi nabavili neophodnu terapiju, i svima njima veliko hvala. Hvala mojoj sestri. Hvala mom suprugu, koji je stena naše porodice. Ali najveće hvala dragoj doktorki Žaklini i njenom suprugu, i njihovoj neizmernoj posvećenosti i podršci svih devet meseci,  bez kojih danas, dok ovo pišem, ovaj mali švrćko ne bi gugutao i smejao se svojim plavim okicama. Vi ste primer struke, i daj Bože, da svaka žena u sličnoj situaciji pokuca na prava vrata. Ja sam svoja pronašla.

Shvatila sam da borba za potomstvo, nije samo odlazak na vantelesnu oplodnju, i pozitivna beta. Uvidela sam koliko čovek može biti uplašen a istovremeno uporan. Dobila sam novu snagu i neke drugačije rezone. Život sada ima sasvim drugi smisao. Srećno svima!

Mama Jelena Trajković

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.