Iskustvo iz beogradskog porodilišta: Nikome ne bih poželela ono što sam doživela

Nakon što sam pročitala članak o trudnici koja je doživela neprijatnost u Višegradskoj, odlučila sam da opišem i ja svoje užasno iskustvo u "Narodnom frontu" gde se inače, na kraju, nisam ni porodila.

Odatle su nas poslali na sprat na još neke preglede, gde smo bukvalno čekale satima u papučama (koje su nosile naše prabake ili pradeke) i spavaćicama (ispod kojih smo bile totalno nage). Za to vreme sam, hvala Bogu, imala koga da pozovem da mi donese stvari. I dalje se divim svim tim ženama, kao i sebi, kako smo uspele da u devetom mesecu trudnoće izdržimo takvu torturu kao da smo stoka, a ne trudne žene sa grčevima i bolovima! 

Kada se sve to napokon završilo, stavili su me u najobičniju pretporođajnu sobu sa jedno četiri, pet devojaka. Svi kreveti su bili popunjeni, a soba jako mala. Meni kao asmatičaru je u trudnoći to veoma bilo nepodnošljivo, a tada sam imala i ešerihiju za koju mi nisu davali nikakve lekove. Hrana je naravno toliko bila "dobra" da se može meriti sa splačinama, ali bukvalno! Najužasnije od svega mi je bilo to što je moj, nazovi doktor, bio nekako pokvaren lik. Odmah sam osetila da tu nešto neće biti kako treba i da nisam u dobrim rukama! 

Da skratim... Imala sam neku bezazlenu svađu sa mojima i mužem tih dana i kada mi niko nije došao jedan dan u posetu, veoma mi je bilo teško i tražila sam da me puste. Doktoru sam rekla da želim da se ubijem (što naravno to nikada ne bih uradila jer sam bila presrećna da nosim dete) a on je na to odgovorio: "Ok, idi ubij se, samo popuni upitnik!" Verujte mi, tako je bilo zaista! Ja sam bila besna i nisam ni čitala šta potpisujem i stavljala sam samo znakove pitanja na sve. Nisam ih slušala i ubrzo sam sama nekako jedva izašla iz bolnice i otišla do prvog parkića kod Brankovog mosta. Tamo sam satima sedela i plakala sva potresena. Želela sam da odem do Višegradske ali nisam mogla sama, jedva sam se kretala. Napokon sam se odlučila da pozovem svog sadašnjeg supruga. Ubrzo je stigao, zajedno sa mojim ocem, i jedva me nagovorio da se vratim po ostatak stvari. Bezvoljno sam se vratila u GAK. Na ulazu nas je sačekao ljubazan radnik obezbeđenja (jedino je njemu bilo drago što me ponovo vidi). Kada smo ušli u hodnik da me pregledaju, nastao je haos. Kada je moj suprug pitao doktora zašto me je i kojim pravom tek tako pustio iz bolnice, bez da ikoga obavesti od rodbine, on se prvo pravio lud i navodno pričao telefonom, a onda se u trenutku okrenuo prema mom suprugu i udario ga. Tada je nastala drama, prava tuča, a kada sam pokušala da odbranim supruga, doktor me je krvnički odgurnuo i pala sam na pod i udarila se u predelu stomaka.

Hvala Bogu dete je živo i zdravo. Sada ima 20 meseci, ali suđenje još traje i vešto prikrivaju sve dokaze.

Na kraju sam se porodila u Višegradskoj gde su zaista svi bili profesionalni i dobri prema meni. To je moje iskustvo i nikome ga ne bih poželela, ali posle svega presrećna sam majka i to mi je sada najbitnije.

Mama Nataša iz Beograda

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.