Od prvog dana trudnoće, žena u Japanu se ohrabruje da misli “pozitivno”, odnosno o lepim stvarima, da sluša prijatnu muziku i da se zanima aktivnostima koje joj donose radost. Ova tradicija brige o mentalnom zdravlju naziva se taikijo, što je zapravo specifična tehnika prenatalne brige o detetu i komunikacije sa njim. Pozitivan stav žene koja vodi računa o taikiju, kako se smatra, oslobađa bebu od stresa, što se manifestuje čestim pokretima ploda u materici. Takođe, taikijo bi trebalo da pospeši i razvoj inteligencije kod fetusa. Ova japanska tradicionalna tehnika danas doživaljava novi procvat.

Pogledajte i Običaji širom sveta koji prate trudnoću i rođenje deteta

Simbol bezbednog porođaja u Japanu jeste pas, zbog toga što se smatra da ženke ovih životinja veoma lako donose potomstvo na svet. Do današnjeg dana, mnoge žene posećuju hramove prvog dana psa (utorka) svake godine, kako bi primile specijalni pojas blagoslova Ivata–obi. Ovaj beli pojas sa slikom psa, koji sveštenik tokom kratke ceremonije predaje trudnoj ženi, dugačak je čak dva metra i širok jednu stopu. On se nosi tokom čitave trudnoće, radi zaštite ploda i uspešnog porođaja. Isto tako, svaka lokalna zajednica organizuje redovne molitve za plodnost, bezbednu trudnoću i lak porođaj.

Pogledajte i 10 neobičnih načina na koje zemlje širom sveta obeležavaju rođenje bebe

Ishrani tokom trudnoće u Japanu se poklanja velika pažnja. Ono što je neuobičajeno jeste stav da žena tokom trudnoće ne treba da jede za dvoje, već treba da se hrani krajnje umereno, kako ne bi dobijala mesečno više od kilograma telesne težine. Preporučivalo se dosta mleka, ribe (posebno sardina), povrća, soje, tofua i miso supe, dok je unos pirinča bio ograničen, kako bi se postigla preporučina težina. Da je u tradicionalnoj mudrosti ipak bilo i dosta zdravog razuma, pokazuje i činjenica da jako začinjena, slana hrana i sirova riba nisu bile na jelovniku trudnice, što je sasvim u saglasnosti sa današnjim preporukama lekara.

Pogledajte i Najsrećnija nacija na svetu: Kako Danci odgajaju svoju decu

U vezi sa određenim vrstama namirnica, postojala su i specifični tabui, koji su sprečavali trudnice da ih upotrebljavaju. Tako žene u drugom stanju nisu smele da jedu morske životinje sa klještima (rakove i jastoge). Ako ih trudnica bude konzumirala, mislilo se, buduće dete će postati lopov. Lignje i određene vrste tropskog voća takođe su bile zabranjene, jer se smatralo da će zbog njih materica postati “hladna”, što bi prouzrokovalo pobačaj. Interesnatno je i verovanje da će unošenje većih količina morske trave nori (inače popularne u japanskoj kuhinji), kod budućeg deteta izazvati pojačan rast i bujnost kose. Ako trudnica jede velikom kašikom, mislilo se da će i dete imati velika usta.

U današnje vreme se insistira na tome da ishrana tokom trudnoće bude bogata kalcijumom, pa je shriasu, vrsta sitne bele ribe, veoma čest dar koji trudnice dobijaju od bližnjih.

PageBreak

Foto: Profimedia


Kodomo no hi

Dečiji praznik Kodomo no hi u Japanu se proslavlja 5. maja. To je nacionalni praznik, kada su deca i njihove majke u centru pažnje. Do skora, ovaj praznik bio je poznat i kao dan dečaka, pa mnogi običaji koji se izvode ovog dana imaju koren u prazniku dečaka. Kao peti dan petog meseca u godini, nekadašnji Tango no Seku bio je praznik mladih samuraja, kada su se veličale vrline ratnika – hrabrost, odanost, čast. Porodice samuraja na ovaj praznik izlagale bi samurajski oklop i oružje, dečaci su učestvovali u nadmetanjima u kojima su podražavali samurajsku borbu. Posle drugog svetskog rata, ovaj praznik je preimenovan i posvećen svoj deci.

Porodice koje imaju mušku decu na ovaj praznik iznose Koinobori, zastave sa slikom šarana – i to po jednu za svakog sina, tako da najveća slika, koja predstavlja najstarijeg sina, stoji na vrhu. U japanskoj kulturi, šaran je simbol hrabrosti i izdržljivosti, kao riba koja je poznata po svojoj upornosti da pliva uz rečnu struju. Time svaka porodica pokazuje želju da joj sinovi porastu u hrabre i snažne ljude.


Pogledajte i Deca koja nikada ne plaču: Roditeljske lekcije poslednjih plemena na Zemlji

I učenje i ribanje

Japanska deca u prvi razred osnovne škole kreću u aprilu, nakon što napune šest godina. Osim uobičajenih predmeta poput maternjeg jezija, matematike, nauke, muzike, fizičkog i domaćinstva, u japanskim školama uče se i tradicionalne veštine poput kaligrafije (šodo) i haiku poezije.

Uniforme su u Japanu obavezne, pa su, kad počne školska godina, kolone dece sa žutim kapicama i kišobranima – svakodnevan prizor. Na dečijim kaputima napisano je kojoj školi pripadaju. Učenici ručaju u učionicama, servirajući ukusne obroke jedni drugima – meso, ribu, povrće i pirinač, uz obaveznu šolju mleka. Posle obroka svi peru zube i nastavljaju sa nastavom.

Ono što nama može delovati neobično, jeste to da japanska deca sama čiste i peru učionice, kao i školske toalete. Nastava traje i tokom leta, kada deca uče i da plivaju.

Piše: Jovana Papan

Izvor: Ženski kutak

*Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici -YuMama.