Danijela Karić-Martać: 'Mama, samo da ti kažem da te volim' su najlepše reči

Danijela je svog supruga upoznala kada je imala samo 15 godina. Tada osamnaestogodišnji perspektivni fudbaler Nikola nije mogao da odoli šarmu ove pevačice. Ovaj mladi par je godinama negovao svoju vezu da bi 2007. godine konačno stao pred oltar i zakleo se na večnu ljubav. Iz ovog braka se rodilo dvoje dece, Filip (7) i Monika (5). Danijela kaže da je rađanjem dece spoznala pravo značenje reči ljubav, tvrdi da deci ipak ne ispunjava sve želje i otkriva koliko su oni promenili njen odnos sa suprugom Nikolom. 

Sećate li se trenutka kada ste saznali da ste u drugom stanju i kako ste se tada osećali?

Te godine, na Dan zaljubljenih, Nikola i ja smo rešili da je to godina kada ćemo se venčati, čim ja završim fakultet. Taj čin smo zakazali za 1. septembar. U drugom stanju sam ostala neposredno pre same svadbe, na letovanju u Crnoj Gori. Iako smo planirali porodicu, nisam znala da ću prvi put kada to i poželim uspeti da zatrudnim tako da je trudnoća u mom slučaju, iako željena, bila iznenađenje za nas. Planirala sam da nakon venčanja dve godine putujem i uživam, takva je praksa u Londonu gde sam u to vreme živela i studirala, ali život je u mom slučaju drugačije uredio stvari. Vest sam prvo rekla Nikoli, zatim mami a potom i tati. 

Kako vam je protekla trudnoća?

Bila je to trudnoća za primer. Nisam imala nikakve tegobe, putovala sam, čak sam u šestom mesecu u Abu Dabiju jahala kamilu! Imala sam neverovatnu energiju, čini mi se da sam mogla da radim sve što sam htela. S druge strane, bila sam mlada i neopterećana mogućim komplikacijama. I druga trudnoća mi je bila veoma lepa, iako Nikola kaže da sam u drugoj izgubila smisao za humor. Inače, u prvoj sam se ugojila 20, a u drugoj 13 kilograma. 

Oba deteta ste rodili u Londonu, zašto ste se odlučili baš za ovaj grad?

Pošto sam u Beogradu saznala za trudnoću, planirala sam da se tu i porodim. Međutim, kada sam saznala koliko je za budućnost mog deteta važno da se rodi u Engleskoj, koje to privilegije nosi, odlučila sam da se i Filip i Monika rode upravo u Londonu. 

Jeste li imali pomoć kada se Filip rodio?

Svi su bili uz mene, cela porodica, ali mamu u tim trenucima života ne može niko da zameni. Budući da ona ima nas četvoro, uvek se trudi da pomogne onom kome je u tim trenucima ona najpotrebnija. Koliko su mi značile njena svekrvina pomoć shvatila sam kada sam sa Filipom došla u Srbiju. Naime, u Londonu ne postoje babice koje se u prvim danima života brinu o bebi i uče vas kako da je kupate, povijate, dojite... Babica u Londonu je dolazila kod mene u posetu jednom mesečno i tada se više interesovala za moje stanje. Njima je tamo važno da mame ne upadnu u depresiju i da se dobro fizički osećaju. 

Imate li sada pomoć oko dece ili ih sami vozite u vrtić i školu, kuvate im…? 

Uvek sam imala neku pomoć, devojku koja mi je pomagala. Živimo u 21. veku, žene su podjednako zaposlene kao i muškarci i jednostavno je nemoguće da sve postižu same. Duboko sam uverena da svaka žena mora da ima svoja interesovanja i svoj posao jer će u tom slučaju, kada je srećna i ostvarena na svim poljima, biti bolja majka svojoj deci i supruga svom mužu. 

Jeste li vas dvoje usaglašeni kada je vaspitanje dece u pitanju i ko je veći autoritet?

Moj muž je ipak stroži od mene. Osim što sam studirala psihologiju pa imam neke druge metode vaspitavanja, mislim da u tom segmentu života dosta ličim i na svog oca koji je uvek bio tolerantan čovek, pun strpljenja i razumevanja koliko god da je bio zauzet. Nikola i ja, svako sa svojim načinom vaspitanja, pokušavamo zajedno da pronađemo balans, ali generalno nije lako. Više puta sam se uverila da je ona čuvena rečenica da je najteži posao na svetu biti dobar roditelj i te kako tačna. 

Završili ste studije psihologije, koliko je primenjujete u vaspitanju svoje dece?

Trudim se da saznanja koja sam dobila na fakultetu primenim, ali nije uvek lako. 

Kakav odnos vaša deca imaju sa širom porodicom i koliko vam je to bitno?

Izuzetno sam srećna zbog činjenice što imam veliku porodicu, ali nažalost ni sama ne uspevam da ih viđam koliko bih želela. Najčešće je to na našim porodičnim skupovima. Ono što je meni najvažnije jeste da njih dvoje budu bliski i da znaju da imaju jedno drugo. Prirodno je da se jednog dana svako okrene svojoj porodici i stvara svoj put, ali volela bih da to uspeju da sačuvaju. Mislim da sam to donekle postigla. 

Koje vrednosti vam je najvažnije da ih usvoje Filip i Monika? 

Najvažnije mi je da budu srećni, zadovoljni sitnicama i da uvek ostanu na zemlji. Danas svi teže megalomanskim ciljevima, a ja bih volela da moja deca nemaju takav odnos prema materijalnom. Mislim da i tu uspevam u svom naumu jer njima je svejedno da li ćete ih odvesti na neku livadu da se igraju ili u dvorac. Mnogo mi je važno da moja deca temelje svojih saznanja i osećanja grade u porodici. Da budu srećni, zadovoljni i da znaju koliko su voljeni.

Šta ste vi naučili od svoje dece?

Od njih sam saznala šta je to ljubav, kako izgleda kada vas neko toliko voli. Kada sam najtužnija na svetu oni uvek mogu da me razvesele. Njihove reči Mama, samo da ti kažem da te volim u stanju su da me vinu u nebesa i pokretač su svega. 

U kojoj meri se vaš i suprugov odnos promenio otkako ste dobili decu?

Naravno da se promenio, ali to je prirodno. Nas dvoje više nemamo taj luksuz da sami putujemo, izlazimo... Svakako, mogli bismo decu da ostavimo na neko vreme sa bakama i ništa im ne bi nedostajalo, ali ne želimo da propustimo nijedan trenutak njihovog odrastanja. 

Imate li potrebu za trećim detetom?

Za sada definitivno nemam. Mislim da sam završila sa rađanjem, ali nikada ne reci nikad. 

Tekst: Suzana Obradović