Ljubitelji boravka u prirodi već znaju kako da se pripreme i šta da ponesu da im uživanje u prirodi ništa ne pokvari. Priroda ima svoj ritam, svoja pravila pa je prema tome najvažnije da svako živi u skladu sa tim pravilima. Kao i u svakodnevnom životu, treba poštovati svoju okolinu i njene potrebe i pravila jer svi smo mi samo jedan delić univerzuma.

Dobro bi bilo da se deca od najranijeg doba, organizovano i uz stručnu pomoć, upoznaju sa životom biljaka i životinja, sa životom i orijentacijom u prirodi. To će im pomoći da se lakše prilagode životu u zajednici (užoj i široj), da poštuju i razumeju različitosti, a ponekad im ta saznanja mogu koristiti i da opstanu u prirodi.

Zmijama je ova planeta prirodno stanište kao i ljudima pa, iako mnogi imaju paničan strah od njih, nije na odmet upoznati se sa opasnostima koje vrebaju od njih ali i sa tim šta da se preduzme ako ipak dođe do ujeda zmije.

Najopasnije godišnje doba za susret sa zmijama je proleće, jer su one tada veoma aktivne i pare se. A kao i sve životinje, i one su veoma opasne u periodu parenja i kada čuvaju svoje mladunce. Leti je takođe velika opasnost od ujeda zmije jer su ljudi često u prirodi, lakše obučeni i opušteniji u vreme odmora. Zmije po pravilu neće napasti ako nisu ugrožene, ako slučajno ne stanete na njih, ili ih pomerite jer su često po šarama na svojoj koži "stopljene" sa okolinom. Nije bez osnova ona preporuka da se u šetnju kroz prirodu ide sa štapom i pomerajući štap na putanji šetnje da se proizvodi šuštanje i pomeranje koje će zmije uplašiti i oterati sa pravca kretanja. U svakom slučaju ne treba praviti nagle pokrete jer će zmije napasti upravo zato što su se uplašile.

Klinička slika

Na mestu ujeda se vide dve male ubodne ranice koje ne krvare. Ubrzo na tom mestu nastane crveni prsten koji postaje plavičast, tj. rana pomodri i javi se otok. Nešto kasnije se na tom delu tela javlja obamrlost. Kad jednom uđe u krv, otrov se raznosi po celom telu. Otrovani oseća i slabost i javljaju se drhtavica, vrtoglavica, puls mu se ubrzava a disanje postaje sve teže, bled je, može nastati delimično ili potpuno otkazivanje bubrega. Krv može da prestane da se zgrušava, ujedena osoba često povraća i ima prolive, gubi svest. Kasnije se javljaju grčevi i potpuna neosetljivost (koma). Delirijum, smetenost i konvulzije najavljuju intrakranijalno krvarenje koje je najčešci neposredni uzrok smrti.

Ukoliko se ne reaguje blagovremeno, nastupa paraliza centra za disanje a malo zatim i srce prestane da radi.

Za razvoj simptoma vrlo je važno mesto ujeda. Najopasniji ujedi su na glavi ili vratu, ili ako je zmija ubrizgala otrov direktno u krvni sud.

Prva pomoć

Ne paničiti jer ima dovoljno vremena (i više sati) da se stigne do lekara. Ne postoji opšta saglasnost u vezi sa lečenjem. Svi se slažu da je neophodno apsolutno mirovanje, jer se kretanjem ubrzava cirkulacija krvi i apsorpcija otrova. Pojedini autori ne preporučuju stavljanje poveske iznad mesta ujeda, zabranjuju stavljanje leda zbog pojačane nekroze, zabranjuju inciziju rane i isisavanje sadržaja. Preporučuju imobilizaciju i hitan transport u ustanovu u kojoj se može primiti antiotrov.

Većina autora ima skoro suprotno mišljenje i predlažu sledeće postupke: ujedeni ekstremitet treba podvezati, umereno stegnuti poveskom neposredno iznad mesta ujeda, i imobilisati. Povremeno (3-5min) popuštati povesku jer krv mora da cirkuliše i kroz otrovani deo tela, odnosno od vena ka srcu. Na samom mestu ujeda naprave se kroz kožu dva unakrsna reza (slovo "X") u dubini od 3-4mm, i pusti se da rana iskrvari. Tako će sa krvlju izaći i veći deo otrova. Nikako se ne preporučuje isisavanje rane ustima, jer je i najmanja ranica na ustima ili usnoj duplji, kao i kvaran zub, dovoljna da se otruje i onaj koji pokušava da pomogne. Rezovi se prave nožem, žiletom ili drugim oštim predmetom čije je sečivo opaljeno na plamenu ili obrisano alkoholom. Treće što treba urediti kod ujeda zmije to je da se na ranu stavi jak rastvor hipermangana i, ako ima mogućnosti za to, da se svuda oko rane ubrizga jednoprocentni rastvor hipermangana. Unesrećenom davati što više tečnosti: ali nikako alkohol. Zatim ga treba što pre preneti do najbliže medicinske ustanove gde će primiti serum protiv zmijskog ujeda. 

Lečenje

Što ranije dati serum antiviperinum (intravenski ili intramuskularno), po protokolu sa testiranjem na preosetljivost. Serum antiviperinum delotvoran je protiv poluotrovnih i otrovnih zmija koje se javljaju u Evropi.

Deci sa alergijskim bolestima ili reakcijama, kada se dobiju podaci u ličnoj i porodičnoj anamnezi, poželjno je dati serum antiviperinum u bolničkim uslovima, intramuskularno, i uz oprez.

Treba uzeti mikrobiološki bris rane, a zatim je isprati antiseptickim sredstvom.

U svim slučajevima, potrebno je proveriti i sprovesti antitetanusnu zaštitu i dati antibiotike koji pokrivaju gram-negativnu i anaerobnu floru koja dominira u ustima zmije.

Treba suzbijati bol davanjem analgetika. Kod izražene hemolize treba dati transfuziju koncentrovanih eritrocita, a kod diseminovane intravaskularne koagulacije plazmu. Potrebno je održati diurezu i sprečiti ili lečiti šok. Hirurško lečenje je potrebno kada se javi nekroza tkiva. U slučaju velikog otoka koji remeti arterijsku cirkulaciju ekstremiteta indikovana je hitna fasciotomija. 

Izvor: Stetoskop, Daliznas.com