Te sreće, zebnje, pomešanih osećanja zbog onoga šta me čeka. Hoću li se plašiti porođaja? Hoćemo li uspeti da se snađemo u svemu tome? Da li ću umeti da budem mama?

I dalje se sećam te noći kada je on rešio da se rodi. Praznog hodnika u bolnici i sata koji kuca tik, tak, tik, tak… dok ja ne znam gde idem i šta me čeka. Sećam se i tog ranog jutra kada je došao na svet. Sve prolazi brzo, za 2-3 sata, lako, uz osmeh, naravno uz pomoć epidurala. Neponovljiv, neopisiv osećaj. Sve nekako magično, nestvarno, kao da se dešava nekom drugom. A ja sva bitna i važna jer sam donela jedno malo biće na svet!

A onda dolazak kući i jedna zbunjenost onim što nas je zadesilo. I u toj zbunjenosti prođe mesec, dva, tri, mi se dobro, čak mogu reći odlično, snalazimo. Beba raste, počinje da se smeje, sedi puzi, dolaze i zubići, sad već stoji, kosica je porasla. Stiže i prvi rođendan i javlja se ogromna želja da naša beba dobije sestru ili brata. Sećam se tog ranog jutra kada se rodio moj sin - neponovljiv, neopisiv osećaj... sve je bilo magično, nestvarno, a ja ponosna jer sam na svet donela jedno malo biće!
I nedugo zatim spoznaja da sam ponovo trudna. Ali ovog puta sreća pomešana sa nekim osećajem krivice da ćemo izneveriti naše već rođeno dete. Izneveriti!? Zašto? Ne umem da kažem zašto, tek prvo što sam mu rekla kad sam saznala da nosim još jedno biće u sebi bilo je jedno veliko IZVINI. Sada mi to deluje smešno, pomalo budalasto, ali tada mi se to činilo ispravnim. Prolaze meseci, stomak pupi, naš mali dečak će dobiti sestru. Ima li šta lepše? Ali i dalje stoji nedoumica da li ćemo našu novu bebu moći da volimo istom ljubavlju kojom volimo našeg malog dečaka? Ljubavlju koja ne poznaje granice, ljubavlju koja prosto boli!?

Dolazi i taj dan kada će se naša devojčica roditi. Ovog puta smo mi njoj malo pomogli da odluči kada će se roditi, ali se ispostvlja da bi se ona i sama rodila malo kasnije tog dana. I opet sve prolazi brzo, lako i uz osmeh. Još uvek osećam "miris" tog dana, vidim zrake sunca koji prodiru kroz prozor, u porodilištu je neka neopisivo posebna atmosfera. Moje malo žensko biće liči na svog brata.Vreme brzo prolazi, zaboravljamo koliko su bebe male kad se rode. Dani u porodilištu prolaze u razmišljanju o detetu koje je ostalo kod kuće. Da li pita za mene? Da li je ljuto? Hoće li me jednako voleti kada dođem kući sa bebom? Odgovor je: hoće. Deca vole bezuslovno i iskreno. A odgovor na još jedno pitanje gore postavljeno je DA, moćićemo podjednako da volimo i to novo biće koje je došlo na svet. Ljubav prema deci se ne deli, ljubav se jednostavno umnožava. Roditelj ima dovoljno ljubavi za stotinu dece!

Prolaze meseci, ovoga puta mnogo brže nego prvi put, sve proleti za tren da čovek pomisli da li je ova beba ikada imala jedan, dva, tri meseca... Uskoro puni jednu godinu i više neće biti moja mala beba. I kao što je neko lepo napisao, prođe neko vreme pa se puno toga zaboravi, ponešto se zapiše, ali ono jedino čega se jasno sećamo su ti dani kada su se naše bebe rodile. Sećamo se svake reči, zvuka, mirisa, svakog osećaja, straha, sreće, osmeha.

Prođe neko vreme pa se puno toga zaboravi, ponešto se zapiše, ali ono jedino čega se jasno sećamo su dani kada su se naše bebe rodile...

Sećamo se kiše koja je tiho padala na lišće obližnjeg drveta ispod prozora sobe u kojoj smo se porađale, sećamo se urlika žena koje su na svet donosile svoje bebe u boksu pored nas, sećamo se bolničkih spavaćica i neljubaznih čistačica, sećamo se žena sa kojima smo delile sobe, sećamo se njihovih beba koje su sada isto već pravi dečaci... jednom rečju SVEGA tog dana se sećamo.

Povezane vestiPorođajTraumatično iskustvo jedne mame: Užasan odnos lekara zauvek je promenio moj pogled na porođaj!

Buduće mame - glavu gore, osmeh na lice. Ne dajte da na odluku o tome kako, gde i ko će vas poroditi utiču žene koje pišu svoja iskustva na forumima. Iskustva umeju da budu zatrašujuća. Iskustava ima raznih. I lepih, a nažalost i ružnih. Prirodno je bojati se nepoznatog i laže svaka mama koja kaže da je otišla na porođaj bez osećanja straha. Ali  verujte nekome ko je rodio dvoje, a rodio bi još stotinu  samo da ponovo oseti taj neponovljiv osećaj olakšanja, sreće, ponosa i zadovoljstva kad ugledate to malo sivo savršeno smežurano biće koje će postati predivan dečak ili devojčica.

Mama Jovana

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.