Kada dete laže, najčešći razlog je taj što pokušava da izbegne neku kaznu ili govori ono što mu je u tom trenutku lakše (na primer, umesto da kaže da je odgovaralo na času i dobilo lošu ocenu, radije kaže da nije ni odgovaralo). Kod hvalisanja dete želi da se pokaže u drugačijem svetlu nego što sam sebe, ili nego što ga drugi vide.

Granica između laži i mašte kod dece je veoma tanana. U predškolskom uzrastu imaginacija, mašta i sanjarenje su veoma izraženi. Međutim, pojedine imaginacije imaju prizvuk mogućih i realnih (na primer: "Video sam lopova u dvorištu."), a pojedine potpuno nerealnih i izmišljenih (na primer: "U dvorištu je lav sa zelenim krilima, ogroman..."). Iako su i jedne i druge objektivno neistinite, često deluju veoma uverljivo jer se dete trudi da mu poverujete.

Hvalisanje je najizraženije u nižem školskom uzrastu.

Objekti hvalisanja i uzrast

U mlađem uzrastu dete se hvališe nekim drugim iz svog okruženja ili nečim što poseduje neko drugi a time, posredno, i ono samo. Oko treće godine dečja preterivanja i hvalisanja su očigledna i nerealna. Deca tada govore kako su u vrtić došla helikopterom, da imaju medvede za kućne ljubimce... Čim ih neko (drugo dete ili odrasla osoba) suoči sa time da to nije istina, oni to i priznaju. Kao jedno od najčešćih objašnjenja zašto su se nečim hvalisala, odgovaraju: "Šalio sam se".

Međutim, odrastanjem, ova hvalisanja postaju sve suptilnija. Deca nauče da se hvališu onim što je teško proveriti. Tako, na primer, tvrde da su im očevi izrazito moćni direktori, ili, da imaju kuće sa bazenima ali ne tamo gde trenutno žive, već u nekoj roditeljskoj vikendici (koja iako postoji, neće nikada biti dostupna za dolazak društva). U još starijem uzrastu hvalisanje prelazi u prvo lice: "Ja sam..." (bio, uradio, video...) ili: "Ja to znam najbolje!"

Dečaci i devojčice

Uobičajeno je da se više hvališu dečaci nego devojčice. Da bi opravdali različita očekivanja okoline koja su veća nego u odnosu na devojčice, dečaci se služe glumom, preterivanjem, izmišljanjem.

Odnosno, hvalisanje je njihov način da zadovolje svoju okolinu. Ukoliko dobijaju priznanja iz svog okruženja i ukoliko im se pokazuje da su cenjeni upravo takvi kakvi su, ako im uporno sugerišete da ne moraju da glume i izmišljaju kako bi bili prihvaćeni - ovakav oblik izražavanja brzo nestaje.

Odrasli i hvalisanje

Hvalisanje nije problem ukoliko je u granicama očekivanog. U tom smislu, može se zadržati i u sasvim odraslom dobu. Odnosno, kada se neki pecaroš hvali svojim ulovom, pokazujući rukama da je upecao ribu dugu barem jedan metar, šta je to drugo nego hvalisanje, preterivanje?

Međutim, s obzirom da je dete ličnost koja se tek formira, veoma je važno da se najčešći razlog hvalisanja - manjak samopouzdanja - otkloni kako bi raslo ne samo bez hvalisanja, već i bez svih drugih zamena za nedostatak ličnog samopouzdanja.

Isti kao drugi

Kada drugovi vašeg deteta počnu da pričaju kako imaju ono što ono nema, bez obzira da li govore istinu ili ne  - koje izbore vaše dete ima? Da priča nešto slično kao i oni, i tako se oseća delom istog društva, ili da prizna da nema i oseća se izolovano i usamljeno. Na žalost, odrastanje je po većinu dece bolan i mučan proces. Sve dok se ne budu osećali dovoljno "dobro u sopstvenoj koži", verovaće da je lakše da zabašure istinu hvalisanjem.

Ponekad se period hvalisanja oduži a roditelji ovo ponašanje zamene ubeđenjem da je njihovo dete maštovito, da voli da sanjari, da je to samo vid neobičnog izražavanja... tj. da dete nije hvalisavo, već kreativno. Međutim, što je dete starije, to više svojim hvalisanjem potvrđuje manjak samopouzdanja. Istovremeno, ukoliko se hvalisanje nastavlja i posle desete godine, problem se produbljuje.

Hvalisavo dete je nesigurno dete

Dete misli da mora da izmišlja da bi ga okolina prihvatila. Ono bi želelo da je pametnije, veće, spretnije... jer reakcije koje dobija od svoje sredine tumači kao da nije dovoljno dobro, lepo, pametno...

Samopouzdanje

Poradite na dečjem osećanju prihvatanja upravo takvog kakav jeste. Najbrži način da to učinite jeste da ga vi prihvatite sa celim paketom njegovih vrlina i mana. Pokažite mu da ga volite uprkos greškama koje ponekad čini i da su one sastavni deo odrastanja i života jer se događaju svima, pa i vama.

Pokušajte sa pohvalom

Hvalite dete kad god vam se ukaže prilika. Kada u svom "pravom" životu bude imao dovoljno priznanja, neće morati da beži u svet iz snova.

Otvorena opomena

Ukoliko ste više puta pokušali da na suptilan način iskorenite ovo ponašanje, razgovarali sa detetom o tome da prestane da preteruje, laže, hvališe se... možete ga otvoreno opomenuti. Ipak, pazite da ga tada ne ponizite, posebno ne pred njemu važnim slušaocima.

Ignorisanje

Pojedina deca dobro reaguju na roditeljsko ignorisanje. Kada shvate da sve ono što govore ne ostavlja utisak niti željeni efekat, odustaju od ovog i pokušavaju da pronađu neki drugi način da privuku roditeljsku pažnju.

Kazne

Nemojte dete kažnjavati zato što pokušava da bude nešto što nije. Ono nije krivo što nije pronašlo neki prihvatljiviji način privlačenja pažnje. Dugačka moralisanja, "držanje predavanja", ili još gore, fizičko kažnjavanje ima samo kontraefekat.

Hvalisanje je navika kojoj najpre treba da otkrijete uzrok a ne da kaznama pokušate da izbrišete posledice.

Smanjite gledanje TV-a

Televizija daje deci mogućnosti za veliko maštanje. Gledajući akcione ili filmove fantastike brzo će izgubiti osećaj za realnost.

Najveća mana ovakvih sadržaja jeste mogućnost identifikacije. Odnosno, dete poveruje da i ono mora biti tako snažno, hrabro, moćno... Kada se pogleda u ogledalo i shvati da je njegova realnost drugačija, izmišljanje tj. hvalisanje je prirodan, očekivan pokušaj da postane nalik svom heroju sa TV ekrana.  

Ponudite izbor za popularnost

Umesto da izmišlja priče kojima će privući pažnju, pokušajte da naučite dete nekim igrama ili vicevima koji će ga, takođe, činiti popularnim u društvu, ali ovaj put na pozitivan i iskren način. 

Negujte detetov lični stav

Pokažite detetu da ste zainteresovani za njegovo mišljenje. Pružite mu pravo da ravnopravno odlučuje o nečemu, zajedno sa drugim članovima vaše porodice.

Ubeđenje da ga posmatrate kao punovažnog člana i da jasno izražavanje sopstvenog najiskrenijeg mišljenja (posebno ukoliko se ono razlikuje od vašeg), ne samo da nema negativne posledice već se uvažava kao podjednako vredno - je ogroman podsticaj za samopouzdanje svakom detetu.

Društvo kao "lek"

Pokušajte da okružite dete vršnjacima koji nemaju problem sa hvalisanjem a koji su dovoljno samopouzdani da vašem detetu budu saigrači a ne slušaoci. Naime, ako ga okružite pažljivom i poslušnom publikom, hvalisanje će dodatno bujati jer je naišlo na plodno tlo.

Sa druge strane, ako su prijatelji vašeg deteta deca koja ne dozvoljavaju "lupetanje" i "prazne priče", ono će prestati da ih priča jer će imati motiv da ostane u svom društvu.

Budite dobar model

Pokažite svojim primerom da cenite iskrenost i međusobno poverenje. Ukoliko podržavate iskrenost kod deteta (posebno je važno kako reagujete kada vam poverava nešto što je po njega neprijatno, što je učinilo pogrešno), pokušajte da razumete da je dete učinilo napor i reklo vam istinu.

Naime, ukoliko na neprijatnu istinu vi odgovorite prekorom, kaznom, kritikom - jasno je da će u budućim sličnim situacijama dete radije birati da vam istinu prećuti ili slaže. Moguće je i da se vama iskrenost i govorenje objektivne stvarnosti, bez ulepšavanja, laganja, hvalisanja, preterivanja... jednostavno, podrazumeva. Međutim, sve dok takav stav ne postane sastavni deo ponašanja i vašeg deteta, pohvalite ga za izbor da bude iskreno.

Pedagog Jelena Holcer