Poruka mame za 50 ljudi koji su stajali sa strane, gledali je i osuđivali: 'Moje dete nije razmaženo'

"Dragi gospodine, gledali ste kako moja osmogodišnja ćerka vrišti, skače i plače i pitali me da li mi je potrebna pomoć. Hvala vam na tome. Hvala i gospođi koja je gledala kako stojim i scenu posmatram u šoku i neverici i pitala me da li mi treba pomoć. A što se tiče ostalih pedesetoro ljudi koji su stajali i gledali nemi, hvala što ništa niste rekli. Ostalih pedesetoro koji su me osuđivali jer ništa ne preduzimam, vama se obraćam".

Vidite, moja osmogodišnja ćerka ima posebne potrebne. Između ostalog, pati i od anksioznosti. Postoji to netačno uverenje da samo odrasli pate od anksioznosti, ali ona se zapravo razvija od malih nogu. Ebi, moja ćerka, se stravično plaši životinja. Svih životinja, ali psi je posebno plaše. Juče je videla psa u tržnom centru i potpuno se izgubila.

Trčala je, plakala i vrištala bez ideje gde tačno trči, samo je pokušavala da pobegne. Zašto nisam ni probala da je zaustavim? Zato što sam znala da ništa ne mogu da postignem i da je najpametnije da ostanem potpuno mirna. Što sam ja mirnija, toliko sam naučila, brže će se smiriti i ona. Posmatračima sa strane delovala sam kao grozna majka koja gleda dok joj dete vrišti.

Videla sam vam to u očima - osuđivali ste me i zgražavali se. Niko od vas ne zna strah i paniku koje sam osetila juče u tržnom centru. Mogla sam samo da stojim i nadam se da će nam se pogledi susreti i ona se umiriti.

Ona ide kod psihijatra i psihologa. Ide na govornu terapiju, a psihijatar daje sve od sebe da joj još uvek ne prepisuje lekove. Hvala mu na tom konzervativnom pristupu.

A svima ostalima koji su mi dobacili da mi je ćerka nevaspitano derište a ja "lenja ku*ka" koju mrzi da se bavi detetom, ovom slikom želim da poručim koliko grešite i navedem vas da sledeći put pre takvih osuda razmislite dva puta.