Želeći da doprinese aktuelnoj borbi protiv akušerskog nasilja ova mama troje dece, do danas nije mogla da zaboravi, kroz šta je tada prošla u porodilištu Dragiša Mišović, u Beogradu. Njeno iskustvo koje je podelila na TikToku prenosimo u celosti.
“U sred korone, odlazim u Dragiše Mišović, uveče u deset sati, otvorena sam dva prsta, prolazim standardnu proceduru. Bez mog pitanja, uključena sam na indukciju, pošto je gužva, pa da se ubrza porođaj - kao najnormalnija stvar, ti se tu ništa i ne pitaš. Uporedo mi uključuju i epidural koji sam tražila, ali anesteziolog nema vremena da se bavi time, pa mi se bukvalno oduzme donji deo tela, na sat vremena i posle toga počinje da popušta i ja sam u bolovima. Kada sam pitala da li mogu da dobijem još epidulara, anesteziolog me je začuđeno pitala - “Pobogu dobili ste koliko je potrebno, ne mogu ja sada vama da dodajem!!?”
I tako cele noći u bolovima prisustvujem svemu što se dešava u porođajnoj sali - ponašanje dežurnih doktora tu noć je bilo krajnje rečeno jezivo, ponižavajuće i uvredljivo prema ženama koje su se u mukama porađale. Sve prećutiš, jer si u tom momentu nemoćna.
Dok sam tako ležala, satima i satima, bukvalno nema ko nije prošao i stavio rukavice da me pregleda. Svaki put bi bilo opravdanje: Pa nisam ja!
Tada sam čula razgovor, dvojice lekara, kada im je prošla smena, da pominju mene i kako su rešili, da je bolje da me ostave “ nek je porodi druga smena”.
Čim me je pregledao lekar iz sledeće smene, počeo je da viče: Da li ste vi normalni, beba je u kanalu, ko zna koliko sati, beba nema vode, spremite salu, hitan carski!”
Tu kreće opšte ludilo, samo sam pital da li je živa, niko mi ništa ne govori naravno. Jedan anestezilog je došao u smenu i počeo da mi daje epidural, i on je jedini koji je bio normalan, držao me je za ruku i rekao da će sve biti u redu. Objasnio mi je da ne mogu da me uspavaju, jer sam već dobila epidural, da će sve biti ok. U celom tom haosu, zaboravili su da mi stave paravan, počinje hitan carski i zamolila sam anesteziologa da me drži za ruku. Sestra koja je stajala tu pored na to me je pitala: Šta je, a ko te je držao za ruku dok si se tetovirala?
Ja sam nju strašno nervirala, stalno mi je govorila - “Ćuti, šta si mislila da porođaj ne boli?”
U tom trenutku kada su izvadili moju bebu, ona je meni uhvativši me za vrat, podigla glavu i rekla - “Evo ti je ćerka, jel si sad srećna? Oćeš sad malo da se smiriš?!”
Bukvalno sam videla bebu, pupčanu vrpcu, svoj stomak otvoren i one makaze koje stoje i razdvajaju mi stomak. Svi su se zblanuli na taj njen potez i doktor je rekao - “Molim vas, jel možete malo da se kontrolišete?”
Ja sam samo Boga molila, da odatle izađem. Pri tom je bebi glava bila kao jaje, jer je bila dugo u porođajnom kanalu, što mi je anesteziolog i objasnio, utešio me da će to proći za sat, kao što i jeste.
Jedva sam čekala da izađem iz bolnice, za tih par dana. To je bila godina korone, kada to nike bila standardna postava lekara, moj muž nike ništa znao o nama tih 17 sati, javila sam mu se tek popodne. Rasplakao se kad me je čuo - on je mislio da smo mrtve obe, jer mu niko ništa ne javlja. Sledeći moj porođaj carski, blizanački, zakazan - bio je sasvim drugačiji, normalan, svi su bili jako ljubazni, bukvalno ispada kako te zapadne.
Dugo nisam govorila o ovome ali sada shvatam da je to greška i da mora da se govori i bori za naša prava tokom porođaja - završila je ova hrabra majka.
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO