- Roditelji ponekad ostaju u braku u kojem su nesrećni, misleći da je to najbolje što mogu da urade u interesu dece.
- Ponekad deca koja odrastaju uz roditelje koji su u ovakvom, nesrećnom braku, razvijaju neke osobine koje im nisu baš korisne.
Roditelji se trude da sve što rade bude najbolje za dete i najčešće misle da su sve odluke koje donose u interesu deteta. Nažalost, niko od nas nije savršen, tako da ponekad donosimo odluke koje nam se u tom momentu čine dobrim a posle shvatimo da i nije baš tako, a ponekad određene odluke donosimo iz nužde odnosno jer nam se čini da ne postoji druga opcija.
Kada roditelji "zaglave" u nesrećnom braku, pri čemu se ne misli nužno na brak u kojem neko trpi nasilje ili nešto slično, već prosto kada nestane ljubavi između partnera, oni često odluče da ipak ostanu zajedno misleći da je tako najbolje za decu. Ipak, koliko god se oni trudili da zarad svojih naslednika održe privid srećnog braka, to zapravo može da ostavi posledice na decu.
U nastavku pročitajte kojih 11 navika se često - mada ne nužno - razvijaju kod dece koja odrastaju uz roditelje koji su nesrećni u braku.
1. Postaju osobe koje hronično ugađaju drugima
Deca koja odrastaju uz roditelje koji su nesrećni u braku imaju tendenciju da postanu hipersenzitivna na emocije drugih ljudi jer su često bili mirotvorci u kući tokom odrastanja. U odraslom dobu je teško prekinuti takvo ponašanje, pa nastavljaju da ugađaju ljudima kako bi zaštitili emocije drugih ljudi na račun svojih.
2. Sukob ih brzo iscrpljuje
Prema studiji o kognitivnim promenama kod osoba koje su doživele traumu iz detinjstva, mnoga odrasla deca iz sličnih okruženja imaju smanjenu sposobnost obrade sukoba. Ne samo da imaju tendenciju da pokazuju povećanu osetljivost na napete emocionalne sukobe, već često razvijaju probleme sa mentalnim zdravljem i anksiozne poremećaje u odraslom dobu.
Bez zdravih mehanizama suočavanja sa problemima i rešavanjem svađa ili neslaganja, mnogi mladi ljudi koji su odrasli sa nesrećnim roditeljima na kraju sabotiraju sopstvene zdrave veze.
3. Teško im je da se potpuno posvetite vezama
Bez primera zdrave dugoročne veze iz detinjstva, bračni terapeuti Filis i Piter Šeras kažu da se mnoga odrasla deca bore sa time da budu posvećeni svojim vezama zbog straha od razočaranja ili neprijatnih emocija. Posvećenost im se može činiti kao zamka, a ne kao stabilan sistem podrške, pa zato uvek ostavljaju "jednu nogu napolju" kako bi mogli da pobegnu ako zatreba, piše YourTango. Ta nemogućnost da se zaista iskreno upuste u vezu i posvete se partneru ujedno i sabotira njihovu sposobnost da pronađu zdravu vezu.
4. Izbegavaju intenzivne emocije
Deca koja su odrasla uz roditelje koji su nesrećni u braku često u tom svom odraslom životu izbegavaju intenzivne emocije - bilo da ih izbegavaju kod drugih ili pokušavaju da se nose sa svojim. Ipak, ignorisanje intenzivnih emocija neće učiniti da one nestanu, pa će na kraju biti primorani da se suoče sa posledicama izbegavanja emocija.
5. Drže se nemogućih standarda
Uprkos raznolikosti ljudskih odnosa, mnogi ljudi koji su odrasli sa roditeljima koji su nesrećni u braku drže se svojih standarda savršenstva koji je nemoguće postići. Oni vide prvi znak sukoba kao "crvenu zastavicu" i sabotiraju potencijal za zdrave odnose preterano analizirajući ponašanje drugih ljudi. Stvar je u tome da se oni često plaše neuspeha, poput toksične dinamike svog detinjstva, i daju prednost izbegavanju bola nad svim ostalim.
6. Žive sa skrivenom anksioznošću
Pored fizičkih tegoba i dugoročnog bola kojem su odrasla deca sa traumom iz detinjstva podložnija, studija iz 2020. godine o anksioznosti kod odraslih otkrila je da mnogi razvijaju doživotne anksiozne poremećaje i probleme sa mentalnim zdravljem kao rezultat toga što im potrebe nisu zadovoljene dok su odrastali.
Kako se toksični odnos njihovih roditelja pogoršavao, njihov sopstveni osećaj emocionalne stabilnosti je bio ugrožen, a ova deca su brzo naučila da štite mir žrtvujući svoj i taj osećaj anksioznosti ih prati i u odrasli život. Terapija je svakako nešto što može da im pomogne u ublažavanju te anksioznosti.
7. Izoluju se kada stvari postanu teške
Ako ih sposobnost da udovolje drugima i izbegnu sukove nekad izda, što se ponekad dešava, deca koja su odrasla u ovakvim okolnostima se povlače da bi se izborila sa situacijom. Ova vrsta socijalnog povlačenja je za njih način da sakriju svoje ranjivosti.
Sa toliko pažnje posvećene emocionalnom blagostanju njihovih roditelja tokom odrastanja, mnoga od ove odrasle dece se bore da naprave prostor za svoje intenzivne emocije i neprijatno im je da dele svoje emocionalne terete, zato se povlače u sebe.
8. Žestoko čuvaju svoju nezavisnost
Sada kada su odrasli i nisu više u domu koji je ophrvan osećajem nezadovoljstva njihovih roditelja, imaju moć da zaštitite svoje emocionalno blagostanje, zdravlje i raspored. Kada ih prijatelji razočaraju, posao stresira ili se posvađaju sa partnerom, povlače se sa pogrešnim uverenjima da im je bolje samima. Njihovi mehanizmi suočavanja im ne dozvoljavaju da se oslone na druge i prihvate pomoć drugih, a ova hipernezavisnost može da bude štetna u smislu da se ponekad osećaju veoma usamljeno.
9. Ostaju u režimu borbe ili bekstva
Mnoga deca koja doživljavaju emocionalno zanemarivanje ili odrastaju okružena nezdravim roditeljskim odnosima zapravo odrastaju u "režimu preživljavanja", kako pokazuje istraživanja o traumi iz detinjstva, i često se bore da prekinu te mehanizme suočavanja i emocionalna stanja u odraslom dobu. Oni doživljavaju ogroman stres i anksioznost kada im je emocionalna stabilnost ugrožena u odraslom dobu, kanališući sličan "instinkt za preživljavanje" koji su bili primorani da koriste tokom detinjstva kako bi održali mir.
10. Previše analiziraju ponašanje svog partnera
Iz straha da ne zaglave u istom nezdravom i nesrećnom odnosu poput svojih roditelja, oni stalno traže znake upozorenja. Da bi sprečili da se istorija ponovi često previše analiziraju i bezazlene stvari - kratak odgovor na poruku, malo drugačiji ton, otkazani dogovor. Međutim, stvar je u tome da kada tako uporno traže znake upozorenja, mogu da stvore upravo tu napetost u odnosu koje se tako plaše i to je iscrpljujuće za obe strane u odnosu.
11. Teško im je da veruju da je stabilna ljubav moguća
Negde duboko u sebi često imaju ukorenjeno verovanje da se sve veze na kraju raspadaju jer kod kuće nisu imali dobar primer. Zato, čak i kada su u stabilnoj vezi, neki deo njih možda čeka da se stvari neizbežno promene i da uslede distanca, ogorčenost i sve ono što su gledali kao deca. To uverenje koje nose u sebi ih sprečava da se opuste u vezi, a ponekad čak mogu i nesvesno da sabotiraju vezu jer nisu navikli na mir, nego na haos.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U foto-galeriji pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO: