Ova hrabra žena je najiskrenije priznala da je oduvek želela porodicu, muža, decu, ali da se to jednostavno u životu njoj nije dešavalo. Tada je odlučila da svoje želje i sudbinu uzme u svoje ruke i ne prepušta se volji drugih ili prosto slučaju.
“Želela sam decu više od svega. Ali želela sam i partnera, i izlazila sam poprilično, ali „onaj pravi“ koga sam zamišljala nije se pojavljivao. Htela sam iskru. A to se nije dešavalo.Tokom svakog prvog sastanka prolazila sam kroz svoju kontrolnu listu za potencijalnog oca moje dece: posao, smisao za humor i vremenski okvir za brak i bebe sličan mom. Dan za danom, moja plodnost se smanjivala i počela sam da se osećam očajno. Konačno, posle meseci na sajtu za upuznavanje, odlučila sam da mogu da čekam muškarca, ali nisam mogla dugo da čekam porodicu. Zato sam koristila seme donatora iz banke semena. Posle tri uspešne trudnoće, imala sam svoju porodicu. Čovek sa kojim sam izlazila i sa kojim sam ostala prijatelj rekao mi je da to što radim nije fer prema deci. „Oduzimate im oca“, rekao je. Za sada“, odgovorila sam, sigurna da će naići pravi čovek. Tek kada su moja deca imala 9, 12 i 14 godina, shvatila sam dubinu njegovih reči.”
Dijagnoza raka me je naterala da počnem da razmišljam o budućnosti
“Leto nakon što sam napunila 51 godinu, dijagnostikovan mi je rak jajnika. Prošla sam hemoterapiju i izgubila sam kosu. Oslanjala sam se na svoje prijatelje da se brinu o meni i mojoj deci, nešto što bi njihov otac, da su imali, uradio. Moji prijatelji su me odvezli na preglede kod doktora i na hemoterapiju. Vodili su mi beleške da bih zapamtila detalje svog lečenja. Odneli su hranu za moju porodicu. Vozili su moju decu u školu i iz nje. Dok sam ležala u krevetu, iscrpljena, počela sam da osećam da imati decu bez partnera nije fer. Čula sam da petogodišnja stopa preživljavanja kod raka jajnika trećeg stadijuma nije tako velika. (Prema Savezu za istraživanje raka jajnika (OCRA), imala sam 41% šanse da uspem.) Da umrem, moja deca bi ostala bez roditelja. Nakon nekoliko rundi hemoterapije, moja prijateljica Keri me je pitala o mojim planovima za budućnost u slučaju najgoreg. "Da li ste razmišljali o tome šta se dešava sa decom?"
Toliko sam mrzela da podelim račun da nisam mogao da uživam u večeri sa prijateljima. Moja dijagnoza raka me je naučila da se opustim zbog toga. Postala sam mlada mama i mislila sam da i dalje mogu da živim bezbrižno. Shvatila sam da moram da planiram svoj život oko svoje dece. Kada mi je tata umro od raka debelog creva u 57. godini, odlučila sam da promenim svoj život. Postala sam vegan i trkač. Nisam želela da razmišljam o ovome, naravno. Umiranje nije bilo na mom dnevnom redu. Ipak, bilo je vreme da se razmotri mogućnost i potencijalne posledice.”
Moj tata je živeo u blizini , ali je bio u svojim 80-im godinama i nije mogao da uskače sa punim radnim vremenom. Moja mama je živela u Severnoj Karolini i upravo joj je dijagnostikovana amiotrofična lateralna skleroza (ALS). Nisam mogla ni njenog muža da opterećujem svojom decom. Nekoliko mojih prijatelja se dobrovoljno javilo da ih odvede, što me je tada oduvalo, a oduševljava me i sada. Ko pri zdravoj pameti nudi da usvoji nečije troje male dece? Moj najmlađi ima tako loše probleme u ponašanju da ga ponekad nisam ni ja želela."
Moji prijatelji su se pojavili za mene i naučila sam da prihvatim pomoć
"Oduvek sam bila nezavisna, pa prihvatanje pomoći prijatelja nije bilo lako. Mislila sam da ću biti teret, previše zahtevna, neko koga bi želeli da izbegnu. Smešno je to što su se moji prijatelji, umesto da se povuku od mene, prijavili da provode sate sedeći sa mnom dok sam bila na hemoterapiji. Sklonili su telefone i pogledali me u oči. Bavili smo se svojim karijerama, decom i ličnim životom.
Neki od ovih prijatelja žive blokovima dalje, a ipak nisam provela kvalitetno vreme licem u lice sa njima još pre nego što smo dobili decu. Slali smo poruke i nailazili jedno na drugo na zabavama, ali se nikada nije desilo da usred dana odvojimo vreme za razgovor. Išla sam u srednju školu sa većinom ovih žena, tako da smo prošli kroz velike stvari: gubitak, razvod, političku opoziciju. A mi se ipak volimo. Poput porodice, ovi prijatelji su se pojavili. Možda su se pojavili zato što nisam imala partnera, ali bez obzira na razlog, bila sam zahvalna."
Rak je prošao
“Prošalasam 16 rundi hemoterapije. Bilo je brutalno, ali tri meseca nakon završetka hemoterapije, imala sam čist rezultat skeniranje. Moji prijatelji su došli na večeru i slavili smo. Prošlo je četiri i po godine od moje dijagnoze, i iako se ne viđamo redovno, moji prijatelji i ja se okupljamo da igramo karte, radimo jogu, proslavimo rođendan ili prisustvujemo venčanju deteta. Idemo na putovanja kada možemo ili šaljemo slike novih unuka. Možda mi nisu na umu svaki dan, ali znam da su tu.
Još uvek sam živa i zdrava i vraćam se svojoj deci iz škole od lekara do zubara. Prisustvujem njihovim školskim događajima i kuvam večeru većinu večeri. Dajem sve od sebe da ostanem živa, kako bih mogla da uživam u svom životu i svojoj deci. Takođe shvatam da bih mogla da uradim sve kako treba i da se ipak probudim mrtva.
Moj najstariji ove godine puni 19 godina, a imam još četiri godine dok najmlađi ne napuni 18. U tom trenutku neće morati da bude usvojen, ali će i dalje morati da bude voljen, podržan i vođen. Nikad nisam mislila da ću biti sama ovako dugo. Htela sam da svojoj deci dam tatu, čoveka koji ih voli koliko i ja, ali to se nije desilo. Ako pitate moju decu - a ja jesam - dobro im ide bez oca. Imaju svog dedu, bakinog muža, tate svojih prijatelja, a imaju i moje prijatelje, koji ih vole koliko i mene.
Postoji zilion floskula o tome koliko brzo se život može promeniti i koliko je vreme prolazno, kako treba da cenimo svaku sekundu. Volela bih da živim dovoljno dugo da upoznam bebe svoje dece. Ako se moj život završi pre toga, neću biti zadovoljna, ali ću umreti znajući da će moja deca imati ono što im treba u mojim prijateljima, i drago mi je što im to mogu pružiti.”
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO