"Svi smo tome bili svedoci u jednom trenutku: Ljutita majka koja preti da će detetu sapunom isprati usta jer je reklo ružnu reč.
Javno posramljen roditelj koji sramežljivo predlaže svom detetu da koristi neku pristojniju reč.
Pokvarena mama čije dete izgovara tu reč, a ona reaguje kao da je dete u najmanju ruku izvuklo nož i pokušalo da maše sa njim u blizini drugih ljudi.
Roditeljstvo je dovoljno izazovno - da li je sve to zaista potrebno?
Mnogi prijatelji i članovi porodice iznenađeni su saznanjem da u našem domu psovke ne donose nikakve grube posledice ili ukore za naše dete. Naša ćerka može psovati kada god oseća potrebu, bez ikakvih kazni i posledica. Ja, kao obrazovni stručnjak, svoje psovke uglavnom obuzdavam iz navike. Međutim, moj muž ima vrlo raznolik rečnik. Redovno iz njegovih usta izlaze različite psovke. Njegova svakodnevna navika psovki toliko je duboko ukorenjena, da se nikada nije potrudio da prestane sa psovkama, pa ni zbog dece.
Prirodno je da je naša ćerka shvatila da su psovke deo njegovog svakodnevnog rečnika. Kao roditeljima, to nam je u potpunosti u redu. Ne zato što se nekako čudno zabavljamo kad imamo preslatku ćerku, koja takođe slučajno ima sitna usta (ona zapravo nema), već kao roditelji koji veruju da daju sve od sebe kako bi modelirali ponašanje koje očekujemo od svoje dece, bilo bi licemerno učiti svoje dete određenom standardu kojeg se ni jedno od nas ne drži. U našem domu ne postoje "odrasle reči", već jednostavno postoje reči.
Prema knjizi Eme Bajrn, psovanje je dobro za vas: psovke su normalan i zdrav deo našeg samoizražavanja. Dopuštajući psovanje bez kazne, naša ćerka razume vrednost živahnog psovanja i katarzičan osećaj koji može ono doneti. Ali ovaj liberalni, a možda čak i kontroverzni pristup koji imamo prema psovkama nije usmjeren posebno na samoizražavanje. Još važnije, bila je to prilika da naučimo našu ćerku da njene reči imaju moć, izvan dobronamernog "molim te i hvala".
Ona razume da, iako su psovke prihvatljive u našem vlastitom domu, u drugim uslovima možda neće biti dobrodošle ili će čak naići na osude. Budimo realni. Mnoga deca gotovo neizbežno počinju eksperimentirati sa psovkama, obično već u osnovnoj školi. Ovu novu upotrebu jezika često prati nedostatak konkretnog razumevanja značenja ili svrhe reči. Uklanjanjem srama i negativnosti koja okružuje psovke, deca su bolje pripremljena za razlikovanje reči koje se koriste kao zdravo sredstvo za uzvikivanje ili naglašavanje i reči koje nemaju drugu svrhu osim vređanja ili ponižavanja. Kad se naša ćerka susretne sa rečima koje su uistinu neprihvatljive, na primer, sa rasnim psovkama i drugim pogrdnim izrazima, tešimo se znajući da će joj njeno prethodno znanje o uticaju koje reči mogu imati pomoći da preciznije razume zašto te reči zaista ne treba upotrebljavati.
Umesto da samo nedopuštene reči označava kao "loše" ili "stvari koje ne govorimo", njena društvena oštrina nastaviće da se jača svešću i razumevanjem. Često me pitaju brinem li se da bi moja ćerka mogla psovati u javnosti. Odgovor je ... ne.
Bezazlene psovke postoje i deo su našeg jezika. Iznenađujuće je u naše moderno doba da se psovke i dalje tako često gledaju kao odraz nečijeg roditeljstva. Smatram da je sve to izvor nepotrebne neugode i bespotrebnog srama. U svetu u kojem se majke mogu posramiti iz praktično bilo kog razloga, ne dopustimo da povremene psovke naše dece budu jedan od njih."
Da li vi podržavate način vaspitanja ove mame?