- Raspravu na društvenim mrežama pokrenulo je pitanje da li su deca dužna da prime ostarele roditelje u svoj dom i promene život iz korena.
- Ljudi su delili primere porodične nege, ali i iskustva koja pokazuju da potpuna žrtva često nije održiva.
- Psihološkinja poručuje da briga o roditeljima treba da bude dostojanstvena, uz ravnotežu između pomoći i sopstvenog života.
Da li su deca dužna da brinu o ostarelim roditeljima tako što će ih primiti u svoj dom, čak i kada to znači da moraju da promene život iz korena? Ovo pitanje pokrenulo je veliku raspravu na društvenim mrežama, nakon što je jedan korisnik Fejsbuka opisao situaciju roditelja kojem je potrebna stalna pomoć, dok on već ima svoju porodicu, posao i stan koji je premali za još jednog člana.
Mnogi su se prepoznali u ovoj dilemi, a komentari su pokazali koliko je tema osetljiva. S jedne strane su ljubav, zahvalnost i osećaj dužnosti prema roditeljima, a s druge svakodnevne obaveze, finansijske mogućnosti i potreba da se sačuva sopstvena porodica.
Da li je nezahvalno ako roditelje ne primimo u svoj dom?
Objava koju prenosi rumunski portal Adevărul otvorila je pitanje koje mnogi izbegavaju: da li odbijanje da ostarelog roditelja primimo u svoj dom automatski znači da smo nezahvalna deca?
"Zašto neki ljudi veruju da si automatski nezahvalno dete ako ne primiš roditelja u svoj dom?", glasilo je pitanje koje je pokrenulo lavinu komentara.
Ljudi su počeli da dele lična iskustva i priče svojih porodica, a iz njih se izdvojila jedna važna stvar – ljubav prema roditeljima ne znači da uvek imamo mogućnosti da im pružimo svu potrebnu negu, naročito kada ona podrazumeva celodnevnu brigu.
Jedna žena ispričala je priču o svojoj svekrvi, koja je čak deset godina negovala bolesnu majku. Zbog toga je napustila posao i porodica je živela isključivo od suprugovih primanja.
"Nije bila na dodeli diploma nijednom od svoje troje dece, a prvu unuku nije videla sve dok devojčica nije napunila tri godine. Ukratko, deset godina nije imala svoj život, odmor ni slobodan dan. Nije sebi dozvoljavala čak ni da bude tužna ili da kaže da više ne može", ispričala je žena.
Ovo iskustvo ostavilo je dubok trag na njenoj svekrvi. Kada je napunila 80 godina, navodno je zamolila porodicu da joj obeća da neće ponoviti istu priču.
"Kada više ne budem mogla sama da se staram o sebi, obećajte mi da ću biti smeštena u dom za stare i da niko zbog mene neće staviti svoj život na čekanje", poručila je svojim najbližima.
Da li su deca dužna da brinu o svojim roditeljima kada ostare?
Četvoro unučadi brine o baki, ali ih porodica osuđuje
Još jedna žena podelila je iskustvo svoje porodice, u kojoj četvoro unučadi pokušava da organizuje negu za baku kojoj je dijagnostikovana demencija. Iako žive u različitim zemljama i imaju svoje porodice, poslove i obaveze, uspeli su da pronađu rešenje – angažovali su osobu koja će baki pružati stalnu negu.
Međutim, umesto razumevanja, suočili su se sa kritikama rodbine.
"Svi očekuju da ostavimo život koji smo izgradili i vratimo se tamo", napisala je žena.
Njena priča otvorila je još jedno važno pitanje: da li se od odrasle dece očekuje da se odreknu svega što su izgradila kako bi dokazala da vole i poštuju svoje roditelje?
Postoji li rešenje između potpune žrtve i odustajanja od roditelja?
Nisu svi učesnici rasprave smatrali da je izbor isključivo između zajedničkog života i prepuštanja roditelja samima sebi. Neki su podelili primere porodica koje su uspele da pronađu kompromis.
Jedna žena ispričala je da su ona i njena sestra izgradile kuću za roditelje u blizini svojih domova. Tako su mogle svakodnevno da im pomažu, a da istovremeno sačuvaju privatnost i sopstveni porodični život.
"Mislim da su bili srećni, jer smo i moja sestra i ja, zajedno sa svojom decom, bile srećne što su nam bili blizu sve do poslednjeg trenutka", napisala je.
Posebno su se izdvojili komentari roditelja koji ne žele da njihova deca jednog dana zbog njih žrtvuju sve što imaju.
"Nisam rodila decu da bi mi bila sluge i da bi se mučila zbog mene", napisala je jedna korisnica.
Druga žena, koja je već u sedamdesetim godinama, otkrila je da su ona i suprug odlučili da se presele u dom za stare kada više ne budu mogli samostalno da brinu o sebi.
"Iz ličnog iskustva znam da je, koliko god da volite roditelje, veoma teško brinuti o njima kada više ne mogu ni da ustanu iz kreveta. Osim toga, ne možete im pružiti stručnu negu koja im je potrebna", objasnila je.
Reč psihologa: Ljubav ne bi trebalo da podrazumeva odricanje od sebe
Klinička psihološkinja Gabrijela Mark smatra da o brizi za ostarele roditelje ne bi trebalo govoriti kroz prizmu potpune žrtve, već kroz pronalaženje ravnoteže između odgovornosti prema roditeljima i prava na sopstveni život.
"Naši roditelji zaslužuju da se o njima brine dostojanstveno, ali i mi zaslužujemo da živimo dostojanstveno. Ljubav ne bi trebalo da zahteva da izgubimo sebe kako bismo dokazali da nismo zaboravili one koji su nas odgajili", objasnila je psihološkinja.
Ona ukazuje na to da se, kada roditelji ostare i postanu zavisni od pomoći svoje dece, porodične uloge menjaju. Deca postepeno preuzimaju odgovornost za ljude koji su nekada brinuli o njima, što može da izazove veliki emocionalni pritisak.
Taj teret posebno je izražen kod osoba koje su još tokom odrastanja osećale da su odgovorne za roditeljsku sreću, mir i dobrobit.
Psihološkinja zato pravi važnu razliku između iskrene brige i osećaja krivice.
"Iskrena briga pomaže nam da tražimo rešenja, zatražimo podršku i prepoznamo šta zaista možemo da pružimo. Osećaj krivice, s druge strane, može da nas navede da obećamo više nego što možemo da ispunimo, sve dok naš sopstveni život ne počne da se sužava", objašnjava Gabrijela Mark.
Možda je upravo to najvažnija poruka ove rasprave: briga o roditeljima ne mora da znači da ćemo sve raditi sami, niti da ćemo se odreći svoje porodice, zdravlja i budućnosti. Ponekad je najveći izraz ljubavi upravo to da pronađemo način da roditeljima obezbedimo sigurnost i dostojanstvenu negu, a da pritom ne izgubimo sebe.
U galeriji ispod pogledajte i najlepše citate o porodici:
BONUS VIDEO:
