- Baki se savetuje da ne optužuje roditelje, već da govori o svojim osećanjima i traži saradnju oko reakcije na takvo ponašanje.
- Umesto svađe i predavanja, bolje je mirno postaviti granicu i po potrebi napraviti kratku distancu od unuka.
„Moj 12-godišnji unuk mi bezobrazno odgovara, stalno govori: ‘A? Šta? Baš me briga.’ Imam utisak da uopšte ne zna normalno da razgovara, njegovi roditelji ga tome nisu naučili. Kažu da je to normalno, da je faza, pubertet. Meni takvo ponašanje smeta. Nekoliko puta sam mu rekla da sa starijima treba da razgovara s poštovanjem. Mi se tako nismo obraćali odraslima! Kako da objasnim njegovim roditeljima da me to povređuje? Zbog svega ovoga mi se nekad više ni ne viđa sa unukom.“
Svetlana, 63 godine
Ruski psiholog Marsel Lior objašnjava da je baka s razlogom povređena, ali da ponašanje 12-godišnjaka ne treba odmah posmatrati kao dokaz da ga roditelji nisu vaspitali. Dvanaesta godina je početak puberteta, period velikih psiholoških i emocionalnih promena, kada dete postepeno pokušava da se osamostali i izbori za svoje granice.
Šta se zapravo dešava sa detetom?
Rečenice poput „baš me briga“, „šta?“ ili „nemam pojma“ često nisu smišljene da bi povredile baku. One mogu biti način na koji dete pokazuje nervozu, nezadovoljstvo ili potrebu za distancom. U tim godinama deca još uče kako da regulišu snažne emocije i kako da ih izraze bez grubosti.
To, naravno, ne znači da treba tolerisati bezobrazluk. Ali pre nego što zaključimo da je dete „loše vaspitano“, korisnije je pokušati da razumemo šta stoji iza njegovog ponašanja.
U galeriji ispod pročitajte čestitke za bake i deke kada dobiju nove unuke!
„Mi smo se drugačije ponašali prema starijima“
Mnoge bake i deke upravo tako reaguju: „U moje vreme se znalo kako se razgovara sa starijima.“ I zaista, ranije je odnos između dece i odraslih često bio mnogo formalniji. Međutim, deo tog „poštovanja“ počivao je i na strahu i strožem autoritetu.
Danas deca odrastaju uz mnogo više slobode da izraze svoje mišljenje. Problem je što tek treba da nauče gde se završava sloboda izražavanja, a počinje nepoštovanje tuđih granica.
Kako razgovarati sa roditeljima?
Najgore što baka može da uradi jeste da roditeljima kaže: „Vi ga niste vaspitali kako treba.“ Takva rečenica lako pretvara razgovor u svađu i navodi roditelje da odmah počnu da se brane.
Mnogo je bolje govoriti o sopstvenim osećanjima. Na primer: „Želim da vam kažem nešto što me u poslednje vreme baš boli. Kada mi odgovara na takav način, osećam se povređeno i teško mi je da razgovaram sa njim. Volela bih da zajedno pronađemo način da reagujem kada se to dogodi.“
Na taj način baka ne optužuje roditelje, već ih poziva na saradnju.
A šta uraditi kada unuk ponovo bude grub?
Umesto dugih predavanja o tome kako „mora da poštuje starije“, bolje je mirno postaviti granicu.
„Ne prija mi kada mi se tako obraćaš. Možemo da razgovaramo kada budeš mogao da razgovaraš sa mnom normalnim tonom.“
Bez vikanja, rasprave i dodatnog kažnjavanja, razgovor tada može da se prekine. Dete tako dobija jasnu poruku: ima pravo da bude ljuto, nervozno ili nezadovoljno, ali nema pravo da vređa druge.
Baka takođe ne mora da trpi neprijatnost po svaku cenu. Ako joj je potrebno, može nakratko da napravi distancu i ređe se viđa sa unukom, ali bez prekidanja odnosa i bez poruke da je dete zbog svog ponašanja „prestalo da bude voljeno“.
Pubertet prolazi, ali način na koji dete nauči da razgovara sa ljudima ostaje. Zato je mnogo korisnije pokazati mu kako se granice postavljaju mirno i jasno nego pokušavati da ga nateramo da se ponaša kao što su se deca ponašala pre nekoliko decenija.
BONUS VIDEO:
