"Nikada nisam želela decu, ali bila sam nepažljiva i zatrudnela sam. To je bila najgora vest koju sam dobila u životu. Jedina misao koju sam imala je da sam uništila sebi život zauvek. Htela sam da abortiram, ali zakon u zemlji u kojoj živim to ne dozvoljava. Svi su bili srećni osim mene. Svi su voleli bebu osim mene. Moja trudnoća, iako je bila dobra, prošla je u tuzi jer sam stalno mislila kako je moj život gotov. Ništa više nije moje i ja ne mogu da uradim ništa da to promenim. Moje vreme više nije moje, moje telo više nije moje. Nemam više slobodu ni autonomiju. Ne mogu više da radim šta želim kad god želim. Moj sin već ima pet meseci i ja ne osećam ljubav prema njemu i nikada nisam. Nežna sam i pažljiva prema njemu jer nije on kriv za moju neodgovornost. Mrzim što sam majka. Izgubila sam svoj identitet i više nisam ja ja, sada sam samo majka. Postala sam nevidljiva i imam postporođajnu depresiju. Svakog dana plačem i imam napade panike i agresije koje je nekada jako teško kontrolisati. Nikada nisam mislila da mogu da se osećam potpuno otupljeno i potpuno preplavljeno istovremeno. Bežim na posao jer tih par sati koje provedem bez svog sina su najbolji u danu. Izgubila sam svaku želju da budem sa svojim suprugom. Sama pomisao da budem intimna sa suprugom i da onda zatrudnim drugi put čini da se paralizujem od straha. Okreće mi se stomak na tu pomisao i doslovno kreće da me boli. Srećom, imam divnog muža koji mi je puno pomogao i koji je stalno uz mene. Pomaže mi oko kuće i ne osuđuje me zbog onoga što mislim i osećam. Krećem uskoro na psihoterapiju jer ne mogu više da se nosim sa ovim sama. Kad bih mogla da vratim vreme i da ne rodim dete učinila bih to u sekundi i ne bih trepnula."