- Muž je napustio ženu i dete zbog njihove porodične prijateljice.
- Pojavio se godinama kasnije tražeći oproštaj.
"Zašto si ovo uradio, Petre? Zašto ona?" glas mi je drhtao dok sam stajala nasred dnevne sobe, gledajući ga kako skuplja svoje stvari. Nije mogao da me pogleda u oči. Samo je ćutao, a ja sam osećala kako mi se svet ruši pod nogama. Naša ćerka, Jana, tada je imala samo devet godina. Sedela je na stepenicama, čvrsto stežući svog plišanog medvedića, ne razumevajući zašto tata odlazi.
Petar je otišao zbog Ive, žene koju sam smatrala prijateljicom. Ona je uvek bila tu na našim okupljanjima, uvek spremna da pomogne, uvek sa osmehom. Nikada nisam ništa sumnjala. Kada sam saznala, osećala sam se kao da mi je neko iščupao srce iz grudi. Prijatelji su šaputali iza mojih leđa, komšije su me gledale sa sažaljenjem. U malom gradu poput Kruševca, svi sve znaju. "Biće ti bolje bez njega", govorila bi mi mama, ali joj nisam verovala. Godinama sam se borila sa osećanjima izdaje i srama.
Posle razvoda, život nije bio lak. Radila sam dva posla – u školi kao nastavnica srpskog jezika i privatno sam davala časove deci. Jana je često bila sama kod kuće ili kod moje sestre Mire. Ponekad bih je zatekla kako sedi ispred televizora sa ugašenim svetlima, tiha i povučena. "Mama, hoće li tata doći sutra?" pitala bi me pre spavanja. Nisam znala šta da joj kažem.
Prošle su godine. Petar se preselio u Beograd sa Ivom. Povremeno bi zvao Janu, ali pozivi su postajali sve ređi i ređi. Trudila sam se da budem jaka zbog nje, ali noću bih plakala u jastuk. Prijatelji su mi govorili da nađem nekog novog, ali nisam mogla nikome da verujem. Moje poverenje je bilo uništeno.
Jana je odrasla u prelepu mladu ženu. Upisala je medicinu u Beogradu i bila sam ponosnija na nju nego ikad. Naš odnos je bio jak, ali sam osećala da joj nedostaje očinska figura. Ponekad bi mi govorila: "Mama, ne krivi tatu. Ljudi greše." Nisam mogla da joj objasnim koliko bola ostaje posle takve izdaje.
Jednog kišnog oktobarskog popodneva, dok sam slagala knjige posle časa, zazvonio mi je mobilni telefon. Nepoznati broj: "Gordana? Ovde Petar... Molim te, možemo li da razgovaramo?" Glas mu je bio promukao i slomljen. Srce mi je preskočilo.
Nisam mu odmah odgovorila. Nedelju dana kasnije, dok sam kuvala večeru, neko je pokucao na vrata. Otvorila sam ih – Petar je stajao na pragu, stariji i umorniji nego što sam ga pamtila. Kiša mu je natopila kaput, a oči su mu bile crvene.
"Gordana... Treba mi tvoja pomoć", rekao je tiho.
Bila sam bez reči. Jana je upravo došla iz Zagreba za vikend i stajala je iza mene, gledajući svog oca, koga nije videla godinama.
"Šta ti treba?", hladno sam upitala.
Seo je za sto i počeo da priča: Iva ga je ostavila zbog mlađeg muškarca. Izgubio je posao nakon što je firma bankrotirala. Nije imao gde da ode. "Znam da nemam pravo da tražim bilo šta od tebe... ali Jana je sve što imam", rekao je kroz suze.
Jana ga je zagrlila bez reči. Stajala sam po strani, osećajući bes i sažaljenje u isto vreme.
Nisam spavala te noći. Slike prošlosti su mi stalno prolazile kroz glavu: Petar odlazi, Jana plače, ja skupljam komadiće svog života. Sada me je isti čovek molio za pomoć.
Narednih dana, Petar je ostao sa nama dok nije pronašao privremeni smeštaj kod prijatelja iz detinjstva, Marka iz Trstenika. Jana je pokušavala da mu oprosti i nadoknadi izgubljeno vreme; zajedno bi šetali pored Morave, razgovarali satima.
Svi su me pitali: "Zašto mu pomažeš? Jesi li zaboravila šta ti je uradio?" Nisam zaboravila – ali nisam želela da budem osoba koja okreće leđa kada neko dotakne dno.
Jedne večeri, Petar i ja smo ostali sami u kuhinji.
"Gordana... Znam da ne mogu da popravim prošlost. Znam da sam te povredio više nego što mogu da zamislim. Ali hvala ti što si bila čovek kada ja nisam bio", rekao je tiho.
Dugo sam ga gledala bez reči.
"Petre... oproštaj nije zaborav. Oproštaj znači puštanje prošlosti – zbog mene, ne zbog tebe", odgovorila sam.
Posle nekoliko nedelja, Petar se preselio u mali stan na periferiji grada. Jana ga redovno posećuje; ja sam nastavila sa svojim životom – ali nešto se promenilo u meni. Više ne osećam gorčinu niti mržnju; osećam mir.
Ponekad se pitam: Da li sam pogrešila što sam mu pomogla? Da li je moguće oprostiti nekome ko ti je uništio život? Ili smo svi samo ljudi koji greše i traže drugu šansu?
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)
