Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Pismo mojoj autističnoj devojčici koja je dobila svedočanstvo sa svim peticama: Iza ovog papira krije se ceo jedan svet

"Nisu ni petice bitne, znate! Ono što se broji je ljubav, beskrajan trud, žrtvovanje mame i tate...", piše u svom dirljivom pismu Nikolina Nakić, mama jedne snažne autistične devojčice.

 Izvor: Foto: Shutterstock

Da bi se dosegle visine, potrebno je pre svega iskusiti dubine. Oh, kako sam ih osetila, dragi čitaoče! Morala sam odbaciti sve ljudske oholosti i sebičnosti, sve taštine i "ja i samo ja" egoizme. Morala sam se prostreti na zemlju, štaviše, napuniti usta njenim oporim ukusom jer tek tada – shvatila sam – prah si bio i u prah ćeš se vratiti.

Nemojte misliti da je to išlo bez otpora. Grebla sam rukama i noktima pitajući večito pitanje: zar ja, Gospode? Zar ja, moj milostivi Ti, koji poznaješ svaku patnju i otireš svaku suzu, zar da moja duša strada, duša moje duše, tako nevina i tako bezazlena – uzmi moju bol i pomnoži je stostruko samo mi nju poštedi, sine Davidov!

Povezane vesti

Pogledala sam u njene smeđe dubine, neprozirne, hiljadu tajni skrivaju, a i mudrost onoga što imamo na umu kad je duh kreatora dunuo u njeno preslatko malo uho – sve joj je tad bilo rečeno, sve je već tada znala. A ja, glupa i ljudska, nisam.

I postala si svesna ljubavi – čokoladna dubina tvojih očiju govori više od reči.

Šta ću tada, srce mog srca? Reči su nedovoljne, reči su preslabe. Ostaje mi da legnem na zemljicu koja će jednog dana tvom telu udeliti spokoj, zariću prste, ruke, napuniti usta zemljom jer samo tako mogu osetiti trag i osećaj tebe – tvoja bit pulsiraće u ritmu mog srca – da se više nikad, nikad ne zaustavi. Naša srca uvek su kucala kao jedno – i dok sam te nosila u utrobi to sam znala – isprepletena u jedinstvenom kolopletu ljubavi. U jedinstvenom krugu života, Ljubavi moja. Ljubavi moja. Ljubavi moja.

Moja posebna autistična devojčica dobila je svedočanstvo sa svim peticama i pohvalom. Kad biste vi znali koliko je truda, marljivosti moje divne devojčice, istrajnosti, neodustajanja stajalo iza ovog prividno jednostavnog komada papira! Tu se skriva ceo jedan svet u kom hrvatski mojoj ljubavi zvuči otprilike kao kineski. Srce je htelo, moglo, želelo i znalo.

Prepreke? One su zato da se preskaču.

Slova? Ta na prvi pogled nerazumljiva škrabotina malo je pomalo dobijala razumljive načine.

Svojim najdražim malešnim nožicama grabila je ogromne korake ne priznajući da ne može i neće.

Treptaj, razumevanje. Vidim ih u njenim nedokučivim dubinama. U njenim divnim tamnim zenicama.

Povezane vesti

Nisu ni petice bitne, znate! Ono što se broji je ljubav, beskrajan trud, žrtvovanje mame i tate – reći ću vam jednu gorku istinu – mi smo sami, mi smo bez ikakve podrške svojih roditelja. Svi su odustali od nas – pronalazeći stotine razloga a nijedan valjan. Nosili smo taj beskrajno težak teret na svojim leđima koja jesu snažna, ali bojim se ne dovoljno snažna. Niko nije toliko snažan da sve sam nosi.

 Foto: Shutterstock

Još ću vam nešto priznati: da bi naše dete moglo da funkcioniše, savlada gradivo, bori se s brojnim problemima, morali smo, hteli-ne hteli, jer pomoć nismo imali, žrtvovati ponešto od druge dece. Nisam mogla da se dam na više strana, jedino da dan traje 48 sati i da se mogu klonirati – i desilo se – moj osmak je pao razred. Nesretno i nespretno – iako smo pokušali da ukažemo da zbog sekine buke često nema potrebnu tišinu za rad. Katoličkoj školi nije značilo što je inače vrlo dobar učenik i vrhunski sportista, što prisustvuje misama punih šest godina, što je odlučio upisati školu za sveštenike – u danima kada nema sveštenika pripravnika, ovakva odluka duboko mi je ranila srce i neću vam lagati, ono još krvari. Nisam reagovala prema školi jer mi je misao vodilja bila: što bi učinila Gospa? Odgovor znamo.

Moj dečak shvatio je to na način na koji je to i mogao da shvati.

Vratimo se na moju devojčicu. Šta reći, osim da si mi ispunila srce da imam osećaj da će da puke od radosti? O, ljubavi moja. S čime sam te zaslužila?

Na početku školske godine pisala sam pismo njenoj učiteljici da joj dopusti da razvije svoje sposobnosti, da raširi svoja krila, da bude ono što jeste i još puno više od toga.

Ispunila je moja očekivanja, još i kako ih je ispunila. Dala joj je krila orla s kojima je poletela u neslućene visine – glatko čitanje, sabiranje i oduzimanje, blistav engleski… nadala sam se, ali ni u najluđim snovima nije bilo baš ovako. Nosili su je vetrovi, onako iskonsko radosnu.

I šta ćemo sada, Mare moja, ja i ti? Ti ćeš naravno leteti jer mesto ti je u visinama, a ja ću viriti iz prikrajka, skrivati se iza nekog stabla, krišom brisati suze. Skriti pokoji jecaj.

Budi sve što poželiš: budi oblak, budi sunce, ptica, reka, budi pesma slavuja u rano jutro. Budi prelepa ruža, peščana plaža, biser, dijamant – sve što je kreator stvorio – ti si još lepša od toga.

Povezane vesti

A ja? Ja ću biti tvoja večna sena. Hodaću tvojim tragom a da me nećeš primetiti, stavljati svoje noge u tvoje male stope, biću Ljubav jer ti ne zaslužuješ ništa manje od toga – predivna moja, neponovljiva moja.

Da živim stotinu godina, neću moći dovoljno zahvaliti Bogu što te imam. Što te volim. Ti si moja privilegija, moj predukus raja, nagoveštaj večnosti.

Volim te, ljubavi moja mala i hvala ti što postojiš.

Autor: Nikolina Nakić

Najnovije

Vesti

Porodica