Ispovest jedne mame: Volim svoju decu i sve bih uradila za njih, ali muža volim više

Nije prošlo ni mesec dana otkako smo se suprug i ja venčali, a ja sam u ruci držala pozitivan test trudnoće.

Nemojte me shvatiti pogrešno. Volim svoju decu i sve bih učinila za njih. Ali svog supruga volim više.

Kada sam svoj stav podelila sa prijateljicama svoje mame naišla sam na oštre osude i šokiranost. To me i nije toliko začudilo, s obzirom da se moj stav kosi sa zlatnim pravilom majčinstva koje kaže da biti dobar roditelj znači žrtvovati svu svoju sreću zarad dobrobiti dece.

Ostaviti po strani svoje potrebe je praktično uslov i ja se izvinjavam, ali ja nisam konzument tog “pravila”.

Međutim većini ljudi je koncept pri kome su deca na drugom mestu veoma apsuradan. Čitala sam čak i istraživanja u kome polovina ispitanih stručnjaka smatra da bi žene trebalo da prioritizuje svoje muževe u odnosu na svoju decu. Kao što možete da pretpostavite, komentatori su bili i više nego “oduševljeni”.

I ja ih razumem. Nema sumnje da je veza između majke i deteta neraskidiva. Ali ja svoju investiciju u brak vidim kao vrlo korisnu za celu porodicu. To što sam supruga odredila kao prioritet smanjuje mogućnost da dođe do razvoda, a sa druge strane povećava šanse da naša deca odrastaju pored oba roditelja.

Čvrsto verujem da oblikovanje zdravog partnerskog odnosa postavlja temelj za to kako će se naša deca odnositi prema vezi kada odrastu. Prema mom mišljenju, suprug i ja dajemo prvi primer za to kako treba da izgleda zudrav i srećan odnos. Gledajući nas naša deca uče kako bi sutradan trebalo da tretiraju svoje partnere, kao i šta mogu da očekuju zauzvrat.

Mislim da je podizanje dece u kući u kojoj se partneri međusobno poštuju i vole ključ njihovog odrastanja. Za mene, to znači da svog supruga stavljam ispred svoje dece.

Sa vrlo malo izuzetaka, u našem krevetu ćete noću retko videti nekog od naših mališana. Ako možemo sebi da priuštimo samo jedan odmor za godinu dana, mi ćemo negde otići sami i takođe ne osećam krivicu kada pomoć zatražim od članova porodice, tako da sebi možemo priuštiti i večernji izlazak i čavrljati o bilo čemu, a ne samo o deci.

Jednog dana kada naš sin i ćerka odrastu i napuste roditeljski dom, želim sa suprugom da proslavim dobro obavljen posao, a ne da sedim u praznoj i tihoj kući sa osobom koja je tokom godina razdvojenosti postala potpuni stranac za mene.