Griža savesti jedne majke: Sve sam mogla bolje (ili nisam?)

Nekada, dok uveče razmišljam o proteklom danu i sledećem danu, i nekim budućim danima, dok gradim i planiram, zamišljam i izmišljam, dođu na red i neki drugi poslovi, koji se ne tiču kuće i dece, a koje je trebalo da uradim. Onda me uhvati neka griža savesti, pa i neki umor, pa još ako se pogodi da taj dan nije bio baš sjajan, onda nemam milosti prema sebi.

I jedan dan, dok sam nervozno skupljala igračke po kući i krotila svoje crne misli, kaže meni Vukašin: “Mama, mi smo, ti i ja, drugari!”

Koja sam ja budala. Podlegla sam. Podlegla sam svim pritiscima. 

I onda mi bude tako krivo. Deca su samo sada, u ovom trenutku, takva i nikada više. Već sledeći trenutak oni su drugačiji, pametniji i otkrili su nešto po prvi put u životu. Sada je moj sin otkrio u sebi novo veliko osećanje i to osećanje se odnosi baš na mene, a ja sam nervozna jer mi je kosa peti dan u punđi. 

E, pa, hvala bogu da nisam bila u frizerskom salonu kada je on poželeo to da mi kaže. I drago mi je što nisam u nekoj teretani radila trbušnjake kada se Danica prvi put glasno smejala. I divno je što imam priliku sve to da napišem, i da to možda pročita neka mama koja se baš razmišlja da li da opere sudove ili da spremi svoje drugare i da izađe u šetnju. Ne mislim da deca i obaveze oko dece treba da budu izgovor za zanemarivanje nekih drugih stvari, ali mislim da te druge stvari ipak mogu malo da sačekaju. 

I svaki put kada prete da naiđu mračni periodi, kada se zapitam oko svojih vrednosti, ja oživim u sebi najtoplije trenutke sa svojim drugarom, kada uveče legnem pored njega, kada se ušuškamo i kada se sve, posle dugog, bučnog, uzbudljivog i dinamičnog dana, stiša, kada mu njuškam kosicu i držim za ruku dok ne zaspi, i kada mislim da je zaspao i krenem da ustajem, on do pola otvori oči i kaže:

"Mama, ti si dobra". 

Mama Milana Petrović