Zvezdana Jovanović-Popović radi na Prvoj TV kao producent i voditelj u informativnoj redakciji. U svojoj novinarskoj karijeri uradila je i vodila na desetine specijalnih emisija, više stotina dokumentarnih emisija i hiljade priča. Od marta 2010. godine, u Zvezdanin život ušetao je mali Stefan, kojem je ova kolumna posvećena...
Znala sam da si u mom stomaku i pre lekara i rezultata krvi. I da ćeš to baš biti ti, moj mali sin… Doduše, omašila sam samo boju očiju, ali su i lepše ove duboke, smeđe zelene… Tvoj tata je bio izvesno siguran da haluciniram, ali kada je i zvanično stigla potvrda u vidu Hcg-a, stigla je i mešavina sreće, lude sreće, radosti neizmerne, straha, čežnje i brige. Ni danas nije prestala, ni na sekund. Devet meseci smo se spremali, čitali, proučavali i analizirali. I nismo baš nimalo bili spremni. A ja sam rasla, s nestrpljenjem čekala, osluškujući svaki tvoj pokret, birajući specijalnu hranu, specijalnu muziku i žudeći za svakim ultrazvukom i potvrdom da si dobro.
Morali smo na carski, niko me nije čuo da sam njegov veliki protivnik. Ali, nije to bilo najgore, već trenutak kada su mi rekli da si na intenzivnoj. Zaboravljam te dane, kao noćnu moru, i guram ih u podsvest. Jedino sam mogla da ti mojom blizinom i dojenjem, koliko su mi dozvoljavali, pomognem. Ali nikada, nikada ne zaboravljam trenutak kada mi je umotana kifla prvi put pružila ručicu i dotakla me. Potoci suza radosti, uh… neopisiva sreća. Svemir…
Kada smo konačno napustili bolnicu, sreća je nadjačala brigu. Tvoj plač i nespavanje su se mešali sa osmesima, umorom, radošću, prvim kupanjem uz pomoć tvoje bake, danonoćnim ljuljanjem, dojenjem… Moram priznati, osećala sam se tih prvih dana kao flašica sa mlekom - prilično neispavana flašica. Veličanstveno i iscrpljujuće. Ali, više nije bilo bitno, „ja“ se tada gubi… čekam tvoj osmeh, traženje mame kao lek duše za sve, vrhunac neslućene sreće.
Prolazili smo prve reči, puzanje, prve korake i prve padove, prve bolesti, radovali se, plakali, pa i svađali… I gurali smo mi tako prvu godinu, do mog polaska na posao. Veći šok za mene, nego za tebe. Čini mi se. Zamene su bile baka i tata, ali za tebe nema zamena. Iako sam se vraćala polako na staro, žudela i za poslom i za prijateljima i, priznajem - ponekim trenom za mene i tišinom, svaki tvoj tužan pogled bio je rastajanje sa životom. I svaki povratak kući - neizmerna sreća! I danas je tako. Sve pre tebe je postalo besmisleno i isprazno, a druga dimenzija života je sada moja svakodnevica.
Da ne lažem, ima i malo umora. Ali i tuge svaki put kada me pitaš: „Zašto ti, mama, moraš na posao?“. A ja smišljam odgovore: „Pa, kupiću ti sladoled, onaj na štapiću, bez ‘bubuljica’ (lešnika), ići ćemo na Adu, na more, na sneg (zavisi od godišnjeg doba), kupićemo Tomasa… Mama voli da radi, uživaj ti sa bakom... “. A znam da izgovori nisu dovoljni, kad se okrenem - neretko i zaplačem.
Sreća, sreća, radost kada smo zajedno, porodica. Mi na moru, hranimo nožice na plaži, u Zoo vrtu jašemo ponije, vozimo voziće, jurcamo po igraonici, kad zajedno pevamo: „More, more...“. I još svašta… I nenormalna griža savesti kada te šljepnem po guzi. Ali, veruj mi, zaslužio si, mama katkad mora da se i sluša, jer su neke stvari možda interesantne, ali opasne.
Mama ti otvara dušu, ti najviše boliš i najviše voliš. I nema veće sreće nego kada pred spavanje naslonjen na moje grudi, posle čitanja priča i beskrajnog ubeđivanja da mora da se spava, kažeš mami: „Lepo spavaj“ i staviš ručicu na moj obraz. I nema veće nostalgije kada nisi sa mnom, kao da ostavljam večnost, ostavljam veći deo sebe. I posebna je nežnost u mojim grudima pri samoj pomisli na tebe. I tako će biti, do večnosti…
Zaštitila bih te od svega, ali stakleno zvono je mnogo gora opcija od slobode života sa svim svojim čarima i nesigurnostima. Zato moramo da se pomalo ponekad i rastanemo, znam. Kreće sada vrtić, pa škola… I neće ti baš biti uvek potrebna mamina uteha i poljubac, i igra, znam i to. Ali, ja sam tu, to treba da znaš, mamino… Zauvek…
Htedoh još nekih hiljadu stvari da ti napišem, no nema više mesta. Ali, sigurna sam da ćeš i ovako razumeti sve. A ako me posle ovog pisma, kada porasteš, ne staviš makar u ravan sa svojim drugarima, i na listu svojih, bar mesečnih obaveza, guza će da „strada“! :)
Voli te mama Zvezdana DO NEBA…