Opet sam se rasplakao nad dve male crvene crte testa za rano utvrđivanje trudnoće. To je treći takav primerak u kolekciji. Bio sam presrećan.
Prošlu trudnoću sam propustio, jer sam šljakao u Švedskoj. Eto prilike da nadoknadim voljenoj svoje odsustvo. Razmišljam kako ću da je češkam, hranim, budem joj oslonac i podrška.
Ona povraća, puhće, zaboravlja, ništa ne razume, pada u nesvest. Menja boje, ježi se, razdražljiva je. Od nekog ko je želeo da bude podrška i oslonac pretvaram se u nekoga kome je potrebna podrška i oslonac.
Znam da je njoj najteže. Ova prva tri meseca kada se navikava na drugo stanje, koje je toliko drugo da je ne prepoznajem uopšte, su, kako vidim, iscrpljujuća. Ne bih joj bio u koži. Ali, nekako bih i iz svoje pobegao. Tu su deca, tu je posao, tu je kuća, tu je kuhinja, tu je moja potreba sviranjem. Da dodam još nešto, eksplodirao bih. Telo mi se ne menja, hormoni ne šize, ali i te kako sam u drugom stanju. Trudnoća je bolest cele porodice. Kao alkoholizam. Nije problem samo u onom što loče, nego i svi ostali nadrljaju. Jedva čekam da prođe!
Otišla moja voljena u Institut za majku i dete na neka ispitivanja u vezi sa trudnoćom. Vratila se, pa mi priča. Naletela je na jednu poznanicu Romkinju.
“Šta češ ti ovde?”, pita je poznanica, a moja voljena se nasmeši i pokaže na stomak - “Opa, ti još malo pa če me stigneš!”
A meni puno srce. Gledam nas sve zajedno kad se zezamo. Deca su prava radost. Sad već zamišljam to treće stvorenjce među ova dva čedovišta. Za to vredi preživeti trudnoću.