U svom predstavljanju pomenuo sam da radim u Centru za razvoj dečjih intersovanja Povratak prirodi. To je privatni vrtić i sportski, kulturni i edukativni kreativni centar za decu do 12 godina. Ovo je mesto na kome sam u svojim najsmelijim željama hteo da radim. Ostvarenje sna.


Najčešće sam za život zarađivao baveći se poslovima koje nisam voleo i koji su kočili moju kreativnost. Ovde sam godinu dana. Radim kao praktičar, vodim muzičko-dramsku radionicu, pričam deci priče u kojima i ona učestvuju. Osmišljavam kreativni sadržaj. Vodim karate školu. Deluje šaroliko, ali imam i iskustvo i znanje i formalno obrazovanje za sve pomenute aktivnosti.

Pre godinu dana i moja Coca je krenula u vrtić. Državni. Bila je i pripremljena i dovoljno zrela za polazak, tako da nije imala otpor pri odlascima. Ipak, tamo se nije uključivala u aktivnosti, nije jela, nije se upoznavala sa drugarima. Kod kuće nije pričala ništa o tome šta rade u vrtiću. Verovali smo  da će se ubrzati njen razvoj time što će ući u kolektiv. Ulaskom u grupu je samo posrnuo njen imunološki sistem.

Razgovarali smo s njenim vaspitačicama o njenom napretku. Savetovale su nas da je bolje da provodi manje vremena u vrtiću. Manje od tri sata, na koliko je bila upisana. Mešovita grupa u kojoj je bila, zvala se tako samo zbog nje. Mesto prosto nije bilo pripremljeno za dete sa razvojnim poteškoćama.

Tako mi je bilo žao što se na poslu igram s drugom decom i dolazim kući iscrpljen da ne mogu s tom energijom da se posvetim njoj. A onda mi se još jedna želja ostvarila. Važno je želeti, zar ne? Jednog dana kada budem pokrenuo svoju školu, što mi je nova želja, na ulazu će pisati: "Ko ne želi da mora, mora da želi!". Upisao sam Cocu kod mene u Povratak prirodi. Neverovatna promena.


Toliko je bitan sam prostor u kome deca borave. Enterijer u Povratku prirodi je sav prilagođen deci kao velikima. Osim toga što im je sve dostupno i na dohvat ruke, što nema gotovih igračaka nego ih sama deca u igrama stvaraju od najrazličitijih didaktičkih materijala, njihovi radovi su izloženi po celom prostoru, tako da je sve šareno od njihovih rukotvorina. Nema prostorija u koje im je zabranjen ulazak. Svaka prostorija ima posebnu atmosferu. Napolju je ogromno zatvoreno dvorište u kom deca kultivišu svoju baštu. Voće beru s drveća. Od ovih prirodnih namirnica pripremaju salate, prave zimnicu. Nema buke automobila. Zemunski dečji raj, u pravom smislu. Moje kolege sve mlade, pune energije, potpuno posvećene deci. Program Centra obuhvata čak 20 kreativnih radionica kroz koje deca nedeljno prolaze.


Moja Coca je procvetala u Povratku prirodi. I ja imam priliku da se igram s njom kad i s drugom decom. Pomažem joj da se uklopi. S njom sam ceo dan. Divota! Uspeo sam da stvorim odnos kad sam na poslu da mi ne smeta. Jedino moram da je zagrlim s vremena na vreme i da joj kažem da sam ja samo njen tata. Jede sve, i više nego kod kuće. U društvu je sve slađe. Presrećan sam zbog svega ovog.

Moja oduševljenost Povratkom prirodirezultovala je pesmom koju sam napisao, komponovao, odsvirao, decu uvežbao da je pevaju i vodio ih u profi muzički studio u kome smo je snimili. Ovu pesmu uzeli smo za Himnu Centra za razvoj dečjih interesovanja Povratak prirodi. S ponosom vam predstavljam: U Zemunu ima jedno mesto…