Otkako je naš stariji sin Petar krenuo u vrtić, svako veče se uspavljujem čitajući na desetine tekstova, roditeljskih foruma i stručnih saveta ne bi li ga što bolje i bezbolnije pripremili za jedan novi svet jednakih, za svet u kome on nije najvažniji. Svi se oni manje više slažu sa savetima koje je baš na ovim stranicama dala vaspitač Snežana Stanković, od toga da morate biti iskreni sa detetom koliko će vremena provesti u vrtiću, da budete dosledni i pozitivni, da mu date dovoljno vremena da savlada "bol" zbog odvajanja, da ga razumete ako ne prihvata vrtić...

Već prvog dana adaptacije bilo nam je jasno da je vrtić dobro  mesto za njega, da je pravo vreme da nekoliko sati dnevno odrasta sa svojim vršnjacima i novima drugarima umesto sa mlađim bratom, bakama i dekama.

Kako su dani prolazili, prepoznavali smo i nas i naše dete u svim tim gore opisanim situacijama. Od naših suza radosnica i velikog ponosa što se Pera tako lepo uklopio, što je prvog dana zapamtio ime vaspitačice i novog druga, do sutradan njegovih velikih suza, negodovanja i pregovaranja da ne idemo na posao, sve do našeg neopisivog straha i nedoumica da li smo doneli ispravnu odluku.

Prošlo je desetak dana. I dalje živimo kao po knjizi. Nedoumica je sve manje. I Perinih suza. Ne ispitujemo ga previše šta je radio u školici, trudimo se da garazumemo kad je "kenjkav", obasipamo ga dodatnom pažnjom, volimo ga...

Ipak, iznutra nas povremeno izjeda neki čudan osećaj griže savesti, jer znamo da „pati“, pa makar patnja prestajala čim nam vidi leđa i okrene se igri. O tom pomešanom osećanju ponosa i straha malo se da pročitati. Verovatno ga svako od nas mora lično doživeti i proživeti.

Taj jednako lep i bolan osećaj kad vam kroz vrata vrtića u zagrljaj poleti neko novo i zrelije dete. Kad shvatite da nema nazad i da svoje najveće blago morate da delite sa ostatkom sveta... jer je to dobro za njega.

Pera u vrtiću

Foto: Privatna arhiva