Praznik posvećen Svetom Savi proslavlja se 27. januara i proglašen je za školsku slavu. Tada deca pripremaju priredbe u školi, peva se svetosavska himna, čitaju se poučne priče o Svetom Savi, a poštuju se i razni običaji.
Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti, pa je zbog toga proglašen zaštitinikom prosvetnih ustanova. Sveti Sava bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, ali je odlučio da pobegne i da se zamonaši na Svetoj Gori, gde dobija ime Sava.
Bavio se prosvetiteljskim radom, ostavio je više pisanih dela, širio obrazovanje, obrazovao službenike pravoslavne crkve i stekao velike zasluge za razvoj školstva i prosvete u Srbiji u srednjem veku.
Sveti Sava i njegov otac ustanovili su manastir Hilandar, a potom i mnoge druge manastire, crkve i škole po srpskoj zemlji. Mirio je svoju braću, zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa njihovim susedima. Stvarajući Srpsku crkvu, istovremeno je stvarao srpsku državu i kulturu.
Umro je u Trnovu u vreme cara Asena, razbolevši se posle službe na Bogojavljenje, 12. januara 1236. godine. Kralj Vladislav preneo je njegove mošti u manastir Mileševu, a Sinan-paša ih je oskrnavio i spalio na u Beogradu, 27. aprila 1594. godine.
Mnogi srpski narodni običaji oko Svetog Save vezani su za stoku i za strah od vukova. Nekada je postojalo verovanje da se stoka pred Savindan nije smela terati u šumu zbog straha od vukova, a tih dana se ništa nije radilo sečivom, pa britve nisu otvarane da bi vucima čeljusti ostale sklopljene. Po predanju, svetac na svoj praznik odlazi u planinu, okuplja sve vukove i određuje im kome će i koliko će stoke uzeti, tj vuci imaju prava da dobiju svoju "nafaku"- sledovanje.
Postojalo je i staro verovanje da "ako na Svetog Savu grmi, desiće se nešto sudbinsko". Jedan od primera "grmljavine na Svetog Savu" je i iz narodne pesme o buni protiv dahija (1804. godine).
Svetog Savu smo kao školsku slavu slavili sve do 1945. nakon čega je ukinuta. Posle skoro pola veka Savindan je ponovo postao prosvetiteljska slava, tačnije 1990. godine. U školama širom Srbije pripremaju se predstave, priredbe, horovi pevaju himnu i druge svetosavske pesme, a negde postoji i običaj da na ovaj dan majke koje imaju školsku decu spremaju žito na Savindan.
Prema običaju, deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar pesmicu, da bi napredovali preko cele godine.
BONUS VIDEO:
(Yumama/T.A.S.)