Kada ste mladi, porodica deluje čvrsto i večno, gotovo kao zidovi vašeg doma, koji su stajali pred vama i stajaće posle vas. Mnogi roditelji žive sa tihom sigurnošću da će deca koja su odgajili, ona zbog kojih nisu spavali, ona na koja su trošili poslednju energiju, jednog dana postati njihov sistem podrške, zvati bez razloga, posećivati, tražiti savet, raspitovati se o vašem zdravlju i sedeti pored vas za stolom jednako toplo kao nekada kao mala deca. Ali život je daleko složeniji, i sa godinama, mnogi roditelji iznenada primećuju čudnu stvar o kojoj nikada nisu želeli ni da razmišljaju u mladosti: njihova deca postaju distancirana, hladna, razdražljiva, a ponekad gotovo kao stranci.
Baš o tome govorio je čuveni psiholog Karl Jung:
Zašto odrasla deca počinju da se distanciraju?
Jung je godinama posmatrao porodice i primetio obrazac koji se ponavljao iznova, bez obzira na bogatstvo, vaspitanje, zemlju ili ličnost. Roditelji ulažu ceo svoj život u svoju decu, teže da pruže najbolje, žrtvuju se, a zatim otkrivaju da njihov odrasli sin ili ćerka počinje da izbegava komunikaciju, da ga iritiraju saveti, ređe ih posećuje, a razgovori postaju suvi i formalni, kao da je nešto živo nestalo između njih.
Najteža stvar ovde nije čak ni udaljenost, već osećaj nerazumevanja. Roditelji ne mogu da prihvate pomisao da se osoba za koju su toliko učinili odjednom ponaša hladno. Jung je verovao da uzrok često leži mnogo dublje od puke nezahvalnosti.
Po njegovom mišljenju, odrasla deca često počinju psihološki da odguruju svoje roditelje kako bi se osećala nezavisno. Dok je dete malo, roditelji su centar njegovog sveta, ali onda dođe vreme kada osoba želi sebi da dokaže da više nije zavisna od tuđih mišljenja, pomoći ili prošlosti.
Ljubav koja se pretvara u težak dug
Jungova najneočekivanija misao bila je da preterano samopožrtvovanje roditelja možda neće zbližiti decu, već će ih odgurnuti. Na prvi pogled, ovo zvuči surovo, jer su roditelji navikli da razmišljaju: što više daješ, više ljubavi ćeš dobiti zauzvrat. Ali ljudska psiha funkcioniše drugačije. Kada dete odrasta osećajući da su se njegovi roditelji odrekli svojih života, svojih želja, svojih mogućnosti zbog njega, u njemu se postepeno razvija težak osećaj duga koji je nemoguće vratiti.
U galeriji ispod pogledajte kako da naučite decu da se zaštite od opasnih ljudi!
Čovek shvata da nikada neće moći da vrati sve što je za njega učinjeno. A onda psiha počinje da se brani. Umesto zahvalnosti, pojavljuje se iritacija. Umesto topline, hladnoća. Umesto želje za bliskošću, želja da se drži distanca, jer se u blizini roditelja odraslo dete oseća krivim.
Ali Jung je upozorio da ljubav u kojoj se osoba potpuno rastvara u detetu može, vremenom, da se pretvori u teško psihološko opterećenje za decu. Ovo je posebno teško posle pedesete godine, kada roditelji stare, a deca iznenada počinju da se osećaju odgovornim za njih. Uz ovu odgovornost dolaze strah, krivica i unutrašnja napetost. I vrlo često se taj strah pretvara u iritaciju prema samim roditeljima. Ne zato što su deca loša. Jer je čoveku teško da vidi starenje onih koji su nekada delovali snažno i večno.
Jungova najbolnija misao
Jung je upozorio da se u starosti mnogi roditelji suočavaju ne samo sa usamljenošću, već i sa prepravljanjem porodične istorije. Odrasla deca počinju drugačije da se sećaju svog detinjstva. Ono što roditelji smatraju brigom, deca nazivaju kontrolom. Ono što se doživljavalo kao strogost zarad dobra pretvara se u ogorčenost. Čak i ljubav može godinama kasnije izgledati potpuno drugačije u sećanju. Ovo dolazi kao pravi udarac za roditelje. Osoba je proživela život sa jednom slikom prošlosti, a onda odjednom čuje potpuno drugačiju verziju od sopstvenog deteta.
Šta zaista može spasiti vezu?
Verovao je da odnosi između roditelja i odrasle dece postaju topliji kada nestane borba za kontrolu, nestanu skrivena očekivanja i nestane težak osećaj dužnosti. Kada roditelji prestanu da zahtevaju zahvalnost. Kada deca prestanu da dokazuju svoju nezavisnost hladnoćom. Kada obe strane počnu da se doživljavaju ne kao uloge, već kao žive ljude sa strahovima, greškama i unutrašnjim ranama.
Mnogi roditelji misle da ljubav automatski garantuje bliskost u starosti, ali Jung je upozorio da ljubav bez slobode često pretvara u napetost, a briga bez granica može dovesti do emocionalne distance. I možda najvažnija stvar ovde je da deci nisu potrebni savršeni roditelji. Potrebni su im živi roditelji. Ne sveci. Ne mučenici. Ne ljudi koji su se žrtvovali celog života. Već ljudi sa kojima mogu slobodno da dišu, iskreno razgovaraju i da ne osećaju stalni teret krivice.
BONUS VIDEO: