Da li je moje dete spremno za razdvajanje? Mogu li da priuštim još mesec dana bez posla? Da li je došlo vreme za vrtić?- sve su ovo pitanja koja muče većinu roditelja a svoje iskustvo o polasku ćerkice u vrtić koji je bio sve samo ne lak i prijatan, piše gospođa Ivona za portal Ofeminin koji prenosimo u celosti.
“Ja sam, i pored mnogih nedoumica, rizikovala i pre tačno godinu dana doživela sam najveći užas mog života. Moja ćerka se seća svega ovoga do danas, a ruke mi se tresu kada se setim septembra i te adaptacije na vrtić. Nisam sigurna da li je vredelo.
Veoma je kontroverzna porodična situacija u kojoj trogodišnje dete ne ide u vrtić i provodi većinu vremena sa majkom. Morate da slušate ponovljena pitanja o vrtiću, drugoj deci i poslu. Priznajem da nisam dobro podnosila ovaj pritisak. Bližio se septembar, Kaja je imala skoro tri i po godine, a ja godinama nisam zaradila ni pare. Znala sam da se svet neće srušiti ako se ovakvo stanje nastavi još neko vreme, ali mi se početak školske godine činio dobrim izgovorom da uvedem Kaju u svet vrtića.
Pretpostavljam da se svaka majka suočava sa ovakvim dilemama: da li je pravo vreme za vrtić? Da li je moje dete spremno za raskid? Mogu li da priuštim još mesec dana bez posla? I pored mnogih nedoumica, rizikovala sam i pre tačno godinu dana doživela sam najveći užas u životu, tokom adaptacije. Sve ovo moja ćerka pamti do danas, a ruke mi se tresu kada se setim septembra. Osećala sam da će biti teško, ali nisam mislio da će biti ovako teško.”
Niko ne govori o strašnim adaptacijama
“Imam utisak da većina roditelja u glavi stvara bajkovitu sliku vrtićke stvarnosti. Oni vide ono što žele da vide - mnogo igračaka, živopisnih šarenih crteža, tete koje im se osmehuju. Šta više možete poželeti? "Plakaće nedelju dana i preboleće" - čula sam savete drugih roditelja.
Problem nastaje kada se dete ne uklapa u viziju idealnog deteta u vrtiću i, uprkos svojih tri godine, ni na koji način ne podlegne šarmu ovog mesta. Niko ne govori o strašnim adaptacijama – to je pomalo kao porađanje: kada bi žene tačno znale kako izgledaju dramatične situacije u porođajnoj sali, većina se nikada ne bi odlučila da ima dete.”
Moja ćerka nije bila u iskušenju igranja novim igračkama, učenju pesmica ili zagrljajima neke vaspitačice koja je posle dva dana adaptacije trebalo da postane njena nova teta. Bila je dovoljno stara da zna tačno šta se dešava i nisu je prevarile lepe lutke. Ni za šta na svetu nije mogla da se rastane od mene, a pravila u našem vrtiću su bila neupitna: dva sata sa roditeljem na igralištu dva dana, onda roditelji ne smeju da uđu u sobu.
Trećeg dana je počeo maraton plača i trajao je u kontinuitetu do januara, a onda se vraćao posle svake bolesti kada bi moja ćerka imala pauzu. Bojim se da mi ovo neće oprostiti... Ostavila sam je u vrtiću dok je vrištala kao da joj neko guli kožu. Vaspitačice su mi rekle da brzo odem, da ne odugovlačim, da ne tešim, uveravale su me da će biti dobro.
Htela sam da im verujem i poslušala sam ih, možda i previše. Ponekad sam morala na silu da je otrgnem od sebe. Sada me je sramota, ali bilo je trenutaka kada sam je lagala da bih sebi olakšala izlazak. Rekala sam da idem u prodavnicu na trenutak i da ću se uskoro vratiti. Vratila bih se za samo nekoliko sati i obično donelao novu igračku da smirim svoju krivicu.
Bilo je trenutaka kada sam stajala ispred zgrade i slušala ćerku kako plače sve glasnije. U početku sam čula i glasove vaspitačica koji su pokušavale da je uteše, ali posle nedelju dana kao da su svi odustali od toga. Sedela je sama i plakala satima.
Jednom sam saznala da je povraćala od stresa. Vaspitačice su tvrdile da su takve slučajeve već imale i da ih to ne obeshrabruje. Moja ćerka je noću imala noćne more i često me je zvala preplašena usred noći. Iako je dugo bila u pelenama, vratilo se mokrenje u krevetu. Veoma je slabo jela i svega se plašila. Osećala sam se kao totalni neuspeh.
Osećam se kao da sam izdala sopstveno dete
Posle nove godine situacija je počela malo da se popravlja, iako ni danas ne mogu da kažem da se moja ćerka potpuno adaptirala i da se dobro oseća u vrtiću. Ja se, s druge strane, osećam užasno. Zameram sebi što sam pristala na ove mesece mučenja.
Nisam bila u bezizlaznoj situaciji. Mogla sam da dam otkaz ili da zaposlim nekoga da mi pomogne, da pokušam da nateram svekrvu da nam se pridruži. Međutim, popustila sam pritisku i negde u sebi sam odlučila da Kaja jednostavno mora da ide u vrtić, bez obzira na sve. Danas verujem da nije svako dete za ovo i moja Kaja je verovatno izuzetak.
Osećam da se naš odnos promenio, ćerka mi više ne veruje u potpunosti. Možda bi Kaja bolje funkcionisala da smo izabrali drugi vrtić i više vremena provodili na nežnoj postepenoj adaptaciji i ne bih imala tako strašno kajanje. Nažalost, danas u vrtić ide bez plača, ali i bez zadovoljstva. Ona samo zna da mora.”
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO