Svi se, kao roditelji, trudimo da zaštitimo dete od tuge, frustracije, razočarenja, slomljenog srca i drugih negativnih osećanja.
A onda dete napuni 18 godina i postane odrasla osoba. Očekujemo da će biti u stanju da ode na fakultet, da se nosi sa mnogo većim brojem odgovornosti, da će umeti da organizuje svoje vreme, da stane u svoju odbranu, da će umeti da komunicira sa ljudima, da će steći prijatelje, znati da promeni posteljinu, opere veš i napravi obrok. A uz sve to, očekujemo da će biti u stanju da se prilagodi takvoj emocionalnoj promeni.
Deca nekako preko noći odrastu, a mnogi nisu svesni i ne znaju kako da se nose sa tim. To može dovesti do panike, izolovanosti, depresije. Kako mi možemo da pomognemo detetu da bude samostalno i pre nego što napusti porodični dom?
Nije vaš posao da gradite detetovu sreću
Svi se mi trudimo da organizujemo savršen odmor, rođendansku žurku, okupljanje drugara. Želimo da unesemo sreću u svaki deo njihovih života. A da li im tako činimo uslugu? Šta dobijamo time što kreiramo sreću oko njih, a oni samo treba da se pojave?
Ovako mi učimo dete da čeka sreću da dođe spoja, umesto da se trudi da sebi stvori dobar život, da radi na svojim ciljevima, projektima, veštinama. Trebalo bi da im pokažemo da sreća dolazi iznutra, iz nas samih. Mi ih nesvesno učimo da je bolje sve što je veće. Trebalo bi pronalaziti radost u malim stvarima i osećajima. Šetnje, igra napolju, druženje, film koji dete samo izabere, sve je to neka jednostavna sreća.
Ne mora dete uvek da bude pobednik niti mora da ima ono najveće da bi bilo srećno. Podstaknite dete da voli i jednostavnost i male stvari, da ceni život i pronađe sreću u sebi.
Pustite dete da pogreši
U životu ćemo se uvek susresti sa razočarenjima. Nekada ne ide onim putem koji smo zamislili i moramo da budemo svesni toga. Zato deca treba da dožive takva iskustva. Zapravo, najbolje je da takva razočarenja dožive i dok su pod našim krovom. Pusti te ih da pogreše i pustite ih da padnu. Budite tu da obrišete suze i utešite ih onako kao kad su povredili koleno u detinjstvu. Neka osećaju ono što im je potrebno da osećaju. Slušajte, razumite, ali nemojte da popravljate i rešavate stvari.
Kao roditelj, treba da pomognete detetu da priča o svojim osećanjima i da razume situaciju. Budite tu za njih, ali vaš posao nije da zovete učiteljicu, trenera ili bilo koga, jer je vaše dete potreseno. Umesto toga, ohrabrite dete da samo popriča sa tom sobom o problemu. To su životne veštine koje su detetu potrebne na duže staze. Ne možemo celog života biti tu da ih vodimo, rešavamo probleme i štitimo ih od razočarenja.
izvor: yumama