- Psiholog upozorava da deca često uče da je ljubav uslovljena ponašanjem, uspehom i poslušnošću, pa kasnije razvijaju nesigurnost i potrebu da svima udovolje.
- Roditelji nesvesno greše kada povlače pažnju posle greške, hvale samo rezultate ili očekuju da dete bude odgovorno za njihove emocije.
Svako dete dolazi na svet s potrebom da bude voljeno, prihvaćeno, zaštićeno i viđeno. Ne treba da bude posebno poslušno, uspešno, tiho ili korisno da bi dobilo nežnost i pažnju svojih roditelja. Ipak, u nekim porodicama dete postepeno počinje da veruje upravo u suprotno: da ljubav zavisi od njegovog ponašanja, postignuća i spremnosti da ispuni očekivanja odraslih.
Roditelji možda toga nisu ni svesni. Možda veruju da dete uče disciplini, odgovornosti i poštovanju. Međutim, način na koji pokazuju ljubav, reaguju na greške i prihvataju dečja osećanja može oblikovati duboko uverenje koje dete razvija o sebi: da li je vredno ljubavi samo zato što postoji ili mora neprestano da dokazuje da je zaslužuje.
Kada ljubav postane nagrada
U nekim porodicama dete dobija najviše pažnje kada je poslušno, uspešno i kada ne stvara probleme. Kada pogreši, izrazi ljutnju ili ne ispuni očekivanja, roditelji se povlače, postaju hladni ili mu uskraćuju nežnost.
Dete iz takvih iskustava može zaključiti da ljubav nije nešto na šta ima pravo, već nešto što mora da sačuva svojim ponašanjem.
Važno je razumeti da disfunkcionalna porodična dinamika ne mora uvek izgledati dramatično. Dete može imati sve materijalne uslove za život, odgovorne roditelje i porodicu koja spolja deluje sasvim skladno. Ipak, emocionalna toplina, empatija i prihvatanje mogu nedostajati.
Detetu nije dovoljno samo da bude materijalno zbrinuto. Potrebno mu je da zna da su njegova osećanja važna, da sme da pogreši i da roditeljska ljubav neće nestati zato što se ponašalo drugačije od očekivanog.
Kada nežnost nestane nakon greške, dete može zaključiti da greške ugrožavaju ljubav.
Kada roditelj odbacuje njegovu ljutnju, dete može naučiti da su neka osećanja neprihvatljiva.
Kada pohvalu dobija samo zbog uspeha, dete može početi da veruje da njegova vrednost zavisi od rezultata.
Tako ljubav postepeno prestaje da bude sigurna osnova detetovog razvoja i postaje nagrada koju treba zaslužiti.
Dete koje uči da bude poslušno i neprimetno
Zamislite dete koje redovno donosi odlične ocene jer je primetilo da su roditelji tada zadovoljniji. Pomaže u kući, retko traži nešto za sebe i pažljivo prati raspoloženje odraslih kako ne bi izazvalo nezadovoljstvo.
Kada je tužno, skriva osećanja. Kada je ljuto, ćuti. Kada ga nešto povredi, razmišlja da li je možda preteralo.
Ili zamislite dete koje preuzima odgovornost za emocionalno stanje roditelja, teši ih kada su uznemireni i odustaje od svojih potreba kako im ne bi stvaralo dodatne probleme.
Roditelji takvo dete često opisuju kao zrelo, odgovorno i izuzetno poslušno. Međutim, ono što možda ne primećuju jeste da dete preuzima teret koji ne pripada njegovom uzrastu.
Postepeno usvaja poruke:
- "Kada sam dobar, svi su zadovoljni."
- "Kada ne tražim mnogo, roditelji su srećniji."
- "Kada pokažem ljutnju ili tugu, mogu da izazovem problem."
I zato se prilagođava.
Postaje uslužno, tiho i izuzetno osetljivo na tuđa raspoloženja. Njegova prividna zrelost može imati visoku emocionalnu cenu. Počinje da zanemaruje sopstvene potrebe, potiskuje osećanja i veruje da je njegova uloga da drugima olakšava život.
Zato roditelji ne bi trebalo da procenjuju detetovu emocionalnu dobrobit samo na osnovu toga koliko je poslušno i koliko retko pravi probleme.
Ponekad dete koje nikada ne pravi probleme zapravo ne oseća da ima dovoljno prostora da ih pokaže.
Kada dete počne da veruje da nije dovoljno dobro
Jedna od najvažnijih razvojnih potreba deteta jeste da oseti da je prihvaćeno i onda kada nije savršeno.
Roditelji imaju pravo da postavljaju pravila, zahtevaju odgovornost i ispravljaju neprimereno ponašanje. Međutim, postoji velika razlika između poruke: "Ovo što si uradio nije bilo u redu" i poruke: "Ti si loše dete."
U prvom slučaju roditelj usmerava pažnju na ponašanje koje može da se promeni. U drugom napada detetov osećaj sopstvene vrednosti.
Kada dete često sluša da je lenjo, sebično, nezahvalno ili razočaranje za porodicu, takve reči mogu postati deo načina na koji razume sebe.
Isto se događa kada roditelj neprestano upoređuje dete s drugima ili pokazuje najveće zadovoljstvo samo kada ono ostvaruje dobre rezultate.
Dete tada može početi da veruje da mora da bude bolje od drugih kako bi zaslužilo pažnju i ponos svojih roditelja.
Važno je da roditelji razumeju da dete ne treba da bude najbolje da bi bilo vredno ljubavi.
Njegova vrednost nije određena školskim uspehom, sportskim rezultatima, poslušnošću ili sposobnošću da ispuni tuđe ambicije.
Tri načina na koja roditelji mogu nesvesno da uslovljavaju ljubav prema detetu:
1. Povlačenje ljubavi i pažnje kada dete pogreši
Kada roditelj prestane da razgovara s detetom, ignoriše ga ili mu uskraćuje nežnost zato što nije poslušalo, dete može doživeti snažnu emocionalnu nesigurnost.
Može pomisliti: "Roditelji me ne vole kada sam neposlušan" ili "Moram brzo da popravim svoje ponašanje da bi sve ponovo bilo dobro".
Roditelji imaju pravo da budu ljuti i uznemireni, ali je važno da dete ne doživljava njihovo povlačenje kao kaznu kojom mora da zasluži povratak ljubavi.
Ako vam je potrebno vreme da se smirite, možete reći:
"Trenutno sam uznemiren i treba mi nekoliko minuta da se smirim. Volim te i razgovaraćemo o onome što se dogodilo."
Tako dete uči da sukob može postojati, ali da odnos nije ugrožen.
2. Pohvaljivanje samo uspeha i poželjnog ponašanja
Ako roditelji pokazuju najviše zadovoljstva kada dete dobije odličnu ocenu, pobedi na takmičenju ili ostvari očekivani rezultat, dete može početi da povezuje sopstvenu vrednost s postignućima.
Vremenom se može plašiti grešaka i doživljavati neuspeh kao dokaz da nije dovoljno dobro.
Zato je važno da roditelji pokazuju interesovanje i za detetov trud, radoznalost, napredak i osećanja.
Dete treba da oseti da roditelje zanima ono što jeste, a ne samo ono što postiže.
3. Očekivanje da dete uvek bude poslušno i prilagodljivo
Dete koje nikada ne izražava neslaganje, ne postavlja pitanja i ne pokazuje ljutnju ne mora nužno biti emocionalno sigurno. Možda je naučilo da je sopstveno mišljenje nepoželjno.
Roditelji treba da uče decu pravilima, poštovanju i odgovornosti, ali i da im omoguće da razvijaju sopstveni glas.
Dete može da se ne slaže s roditeljem, a da pritom ne bude bezobrazno. Može da izrazi nezadovoljstvo, a da i dalje poštuje porodična pravila.
Cilj vaspitanja nije da dete postane osoba koja uvek govori "da", već da nauči da razume druge, ali i da prepozna i izrazi sopstvene potrebe.
Kada dete postane odgovorno za emocije roditelja
Posebno štetna porodična dinamika nastaje kada roditelji, svesno ili nesvesno, očekuju od deteta da brine o njihovom emocionalnom stanju.
To se događa kada dete sluša da je roditelj nesrećan zbog njega, da mu stvara previše problema ili da bi trebalo da bude zahvalnije za sve što dobija.
Takve poruke mogu izazvati snažan osećaj krivice. Dete počinje da veruje da je odgovorno za sreću roditelja i da mora da potiskuje svoje potrebe kako ne bi dodatno opteretilo porodicu.
Važno je da roditelji razumeju da dete nije njihov terapeut niti osoba koja treba da ih štiti od životnih problema.
Odrasli su odgovorni za upravljanje sopstvenim emocijama i traženje podrške od drugih odraslih osoba.
Dete ima pravo da bude dete. Ima pravo da se igra, greši, traži pažnju, bude neraspoloženo i ne razmišlja o tome kako će njegovo ponašanje uticati na emocionalno stanje roditelja.
Razlika između ljubavi i odobravanja
Jedna od najvažnijih stvari koje roditelji mogu da pruže detetu jeste iskustvo ljubavi koja ne zavisi od njegovog trenutnog ponašanja.
To ne znači da dete treba da bude oslobođeno pravila i posledica svojih postupaka. Zdrava roditeljska ljubav podrazumeva granice, ali ne koristi ljubav kao sredstvo kontrole.
Roditelji ne moraju da odobravaju svaki detetov postupak da bi mu pokazali da ga vole.
Mogu da budu ljuti, a da ostanu nežni.
Mogu da postave granicu, a da ne ponižavaju dete.
Mogu da zahtevaju odgovornost, a da ne ugrožavaju njegov osećaj pripadnosti porodici.
Detetu je potrebno da nauči da greška nije isto što i gubitak vrednosti, da sukob ne znači gubitak ljubavi i da neprijatna osećanja nisu nešto zbog čega treba da se stidi.
Kako roditelji mogu da prekinu ovaj obrazac
Prvi korak je da prepoznaju sopstvene reakcije.
Kako se ponašate kada dete pogreši? Da li pokušavate da razumete šta se dogodilo ili odmah reagujete kritikama? Da li detetu dozvoljavate da pokaže ljutnju i razočaranje ili očekujete da se brzo smiri kako biste vi ponovo bili zadovoljni?
Drugi korak je da razdvajate dete od njegovog ponašanja.
Umesto: "Ti si neodgovoran", pokušajte da kažete: "Ovaj put nisi ispunio dogovor. Hajde da vidimo kako možeš da popraviš situaciju."
Tako dete uči da njegovi postupci imaju posledice, ali da ono samo nije definisano svojim greškama.
Treći korak je da pokažete da su sva osećanja dozvoljena. Dete ima pravo da bude tužno, ljuto, razočarano ili uplašeno. Vaš zadatak je da mu pomognete da razume i izrazi ono što oseća, a ne da ga naučite da takva osećanja skriva.
Četvrti korak je da preuzmete odgovornost kada pogrešite. Ako povisite ton ili reagujete nepravedno, izvinite se.
Rečenica "Izvini što sam vikao. Bio sam uznemiren, ali nije bilo u redu da tako razgovaram s tobom" ne umanjuje roditeljski autoritet. Naprotiv, pokazuje detetu kako izgleda preuzimanje odgovornosti.
Na kraju, pružajte detetu pažnju koja nije uslovljena njegovim ponašanjem. Provodite vreme s njim i kada nema odličnu ocenu da pokaže. Zanimajte se za njegova interesovanja, saslušajte ga i pokažite mu nežnost bez posebnog povoda.
Neka zna da ne mora da postigne ništa posebno da bi zaslužilo vaše vreme i bliskost.
Dete ne treba da bude savršeno da bi bilo voljeno
Detetu nisu potrebni roditelji koji nikada ne greše. Potrebni su mu roditelji koji su spremni da prepoznaju svoje greške, preuzmu odgovornost i obnove emocionalnu povezanost nakon sukoba.
Potrebno mu je da zna da može da dođe kod vas kada nešto pogreši, bez straha da će zbog toga izgubiti vaše poštovanje.
Potrebno mu je da oseti da je njegova ličnost važnija od vaših očekivanja.
Možda neće voleti sport koji vi volite. Možda neće biti odličan učenik. Možda će imati drugačije planove, interesovanja i način razmišljanja.
Vaš zadatak nije da od njega napravite osobu koja će ispuniti sve vaše neostvarene želje. Vaš zadatak je da mu pomognete da postane osoba koja poznaje sebe, veruje svojim sposobnostima, ume da gradi zdrave odnose i zna da zaslužuje poštovanje.
Dete ne treba da postane savršeno da bi zaslužilo vašu ljubav. Ono treba da oseti vašu ljubav dok uči, raste, greši i postaje ono što jeste.
Cilj roditeljstva nije da odgajite dete koje će se celog života truditi da svima udovolji kako ne bi izgubilo ljubav.
Cilj je da odgajite dete koje zna da je voljeno, koje poštuje sebe, slobodno izražava svoja osećanja i ne veruje da mora da se odrekne sebe da bi bilo prihvaćeno.
Vaše dete ne treba da zasluži ljubav dobrim ponašanjem. Ono treba da zna da je voljeno i onda kada pogreši.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
