Gde smo pogrešili: Dr Zoran Milivojević o krivici roditelja i greškama u vaspitanju

Većina roditelja želi da svoje dete vaspita tako da ono izraste u samostalnu i odgovornu odraslu osobu. Oni odgajaju decu u skladu sa svojim predstavama o vaspitanju.

Gde smo pogrešili

Ovo naknadno saznanje ih motiviše da promene pristup, ali kako je njihovo dete već odraslo, u velikoj meri je postalo otporno na vaspitne „zahvate” svojih roditelja. Tada ove roditelje koji su naknadno "progledali" sa jedne strane muči snažna roditeljska krivica, a sa druge osećanje nemoći.

Dok je jednima kristalno jasno šta je trebalo da urade, a nisu, ili šta nije trebalo da rade, a jesu, druge roditelje muči pitanje: "Gde sam pogrešio?".

Često roditelji koji su kao mama i tata imali različite pristupe vaspitanju i zbog toga se svađali ili možda čak i razveli, nastavljaju igru međusobnog optuživanja u stilu: "Jesam li ti onda govorio/govorila?".

Njihova psihološka dobit je u tome da izbegavaju sopstveno osećanje krivice jer odgovornost i krivicu za nepovoljni "rezultat" svaljuju na onog drugog roditelja. To je nastavak psihološke igre koju je mnogo godina ranije označavala rečenica: "Je li vidiš šta je uradio tvoj sin/kćerka?".

Roditeljsko osećanje krivice je zasnovano na ideji da postoji direktna uzročno-posledična veza između njihovog načina vaspitanja i odrasle ličnosti deteta. U stvarnosti ta veza ne postoji. Roditeljski uticaj na dete jeste veoma važan, ali nije niti jedini niti presudan uticaj. U stvarnosti se dete nalazi u komunikacijskom polju u kome je okruženo drugim njemu važnim osobama. Sve one, bilo da su odrasle (bake i deke, rođaci, vaspitači, učitelji, nastavnici, treneri, susedi...) bilo da su vršnjaci (braća i sestre, deca iz susedstva, vrtića, škole, kluba...), takođe vrše uticaj na dete. Neki od ovih uticaja su pozitivni, a neki su negativni. Ni njih ne treba shvatiti kao uzrok detetovog ponašanja, već samo kao uticaje jer je presudno kako dete tumači te uticaje i koliku im važnost pridaje. Sve ovo čini jednu matricu tekućih uticaja na dete koji ga vaspitavaju ili "vaspitavaju".

Nije zanemarljiv ni uzrast deteta. Po pravilu je roditeljski uticaj veoma važan u predškolskom uzrastu, da bi kasnije i drugi uticaji postali isto tako važni, dok je u periodu puberteta i adolescencije uticaj vršnjaka često detetu važniji od roditeljskih uticaja.

Nemoguće ispraviti prošlost

Osećanje krivice se javlja onda kada ljudi sami ocene da su nešto pogrešno uradili i da je nastala neka negativna posledica. To osećanje ih motiviše da promene ponašanje, da počnu da se ponašaju na ispravan način i da isprave negativnu posledicu. Međutim, roditeljska krivica se odnosi na ponašanje koje se odvijalo u dalekoj prošlosti, i koje nije moguće ispraviti. Zato je roditeljska krivica neproduktivno i iracionalno osećanje.

Šta onda učiniti? Prihvatiti da je dete odraslo i da je samim tim ono odgovorno za svoje postupke u sadašnjosti. Usmeriti se na probleme koji su "ovde i sada", nuditi pomoć ali ne proganjati. Biti podrška, naročito onda kada odraslo dete zatraži pomoć za problem koji ima.