Uticaj video igara na psihu i agresivnost: Obratite pažnju na virtuelni sadržaj koji se odvija pred očima deteta

Otkako su video igre ugledale svetlost dana, mi, kao društvo, dovodimo u pitanje vrstu sadržaja koja jeste ili nije prihvatljiva za decu i mlade. Pozabavićemo se tim problemom i ukazati kada bi trebalo intervenisati ukoliko za to ima potrebe.

Pitanja: "Kako se osećaš dok igraš ovu igru?" ili "Šta ti se najviše sviđa u njoj?" mogu da budu glavni okidač koji će vam pokazati u kom smeru bi trebalo da preuzmete odgovornost ili da li bi trebalo da budete zabrinuti.

Deca nikada ne bi smela da uče o temama za odrasle iz video igara. Informacije koje iz njih može dobiti su nepotpune i površne, često i potpuno iskrivljene, tako da potpuno gube svaki smisao.

Starosna ograničenja postoje sa razlogom

Istraživanja su pokazala da su deca koja igraju video igre namenjene odraslima ili starijim tinejdžerima sklonija vršnjačkom nasilju i agresivnom ponašanju. Ipak, ne možemo reći da su samo video igre uzrok tome. Postoji mogućnost da su deca oponašala neke segmente igre u realnom životu. Ne postoji naučno objašnjenje koje dokazuje da su mediji, video igre, televizija ili filmovi razlog za iznenadne psihičke promene koje se mogu uočiti u ponašanju deteta. Mnoga testiranja su obavljana, a da se pre toga nisu utvrdili faktori koji se tiču eventualnih devijacija u ponašanju deteta pre nego što je počelo da se bavi određenom video igrom. Uostalom, one su napravljene tako da ih dete igra određeni vremenski period u toku dana, a da potom nastavi dalje baveći se svakodnevnim obavezama i aktivnostima. Ništa što je preterano ne može biti dobro, pa se potrudite da ograničite detetu vreme koje provodi ispred kompjutera ili držeći džojstik u rukama.

Baš kao što filmovi imaju starosna ograničenja i dozvoljavaju roditeljima da kontrolišu šta deca mogu da gledaju, a šta ne, tako ih imaju i video igre. Roditeljska dužnost je da znaju kako će njihovo dete razumeti nasilno ponašanje.

Istraživanja su pokazala da, u proseku, deca uzrasta 8-18 godina provode ukupno 7 ½ sati dnevno baveći se nekim vidom virtuelne zabave. Manje od polovine te dece reklo je da njihovi roditelji imaju pravila koja se tiču dozvola da se nešto igra ili gleda.

Iznenađujuće ili ne, ljudi mogu postati zavisni od bilo čega. Ono što čini da se naše telo i um osećaju zadovoljno nas svakako tera da se tome iznova vraćamo. Zasigurno, droge i video igre nisu ista stvar, ali zavisnost se manifestuje na isti način.

Svaka nagla promena u ponašanju vašeg deteta je znak koji ukazuje na neki problem. Stvari kao što su: iznenadne loše ocene u školi, promene u nevođenju računa o ličnoj higijeni, nagle promene raspoloženja, mogu biti pokazatelj da je problem tu.

Šta da uradim ako primetim da je moje dete postalo nasilno?

Ukoliko primetite da je vaše dete počelo da oponaša sve ono što je videlo u nekoj video igri, vreme je da porazgovarate sa njim. Kao što smo već napomenuli, diskutovanje o dešavanjima koja se mogu videti u video igri koju vaše dete igra (bila ona relano ostvariva ili ne) je osnovna i glavna stvar koja vam može pomoći da odvojite u svesti deteta ono što je stvarno, a šta nije.

Na primer, ako vaš sedmogodišnjak gleda film koji je pun nasilnog ponašanja postoji mogućnost da on ne razume da je to ponašanje neprihvatljivo u stvarnom životu. Zbog toga mu objasnite da bi, ukoliko to uradi u realnosti, neko mogao da bude ozbiljno povređen.

Ukoliko se takvo ponašanje nastavi, možda je vreme da potražite stručnu pomoć. To iskustvo može biti vrlo pozitivno za dete i uticati na buduća ponašanja u sferi igranja video igrara.

U zaključku, čini se da video igre nemaju moć da promene karakter i ponašanje deteta preko noći. Dete sa mogućim problemom zavisnosti ili mentalne bolesti ispoljava znake ovakvog ponašanja mnogo pre početka igranja nasilnih video igara. 

Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave Grada Beograda, Službe za informisanje