Austrijski psihijatar otkriva: Zbog čega neka deca izrastu u egocentrične i narcisoidne ljude?

Zdrava doza narcisoidnosti uglavnom je pozitivna, jer takvi ljudi mogu da uživaju u životu i imaju osećaj unutrašnje celovitosti kada su u pitanju centralne oblasti života: rad i posao, ljubav i seksualnost, međuljudski odnosi i kreativnost.

Takvo dete će deliti ljude na one koji su dobri, savršeni i na njegovoj su strani, i one koji su zli i njegovi neprijatelji. Ako u prvim godinama života ne iskusi toplinu u odnosima i okruženju, dok istovremeno dobija divljenje zbog sposobnosti, ili izgled, to će doprineti razvoju narcisoidnosti. Umesto od ljubavi, takvo dete živi od divljenja, a njegovo "ja" će se razvijati u pogrešnom pravcu, kaže Kernberg.

On navodi primer pacijentkinje čija je majka dobra dokle god je drugi slušaju. Čim joj se neko suprotstvi, potpuno poludi i dobija napad besa, koji traje 20 minuta. Optužuje dete, a dete se izvinjava, iako ništa nije uradilo. Kada napad prođe, majka je ponovo dobra. Međutim, o njenim napadima besa se ne razgovara. Nemoguće je govoriti o onome što je loše kada je sve dobro.

"Dve majčine strane deluju kao da ne pripadaju zajedno i zbog toga dete ne može da ih integriše u sliku o majci. Tu je i otac, koji se potčinio majci, čime je na neki način podržava. Ovo je jedna od najštetnijih porodičnih konstelacija po dete", objašnjava stručnjak.

Ljudi u porodici trebalo bi normalno da se svađaju i otvoreno kažu šta jedno drugome smeta, jer je to jedini način da se povežu različiti doživljaji i emocije.

"Odnosi su uvek ambivaletni zato što je stvarnost složena. Ali, narcisoidne ličnosti ne mogu da podnesu tu složenost", kaže ovaj psihijatar.

U čemu je glavna razlika između zdrave i patološke narcisoidnosti?

Dok iza "normalne" narcisoidnosti stoji zdrava ličnost, iza patološkog oblika krije se abnormalno i superiorno "ja".

"Takve osobe su zbog frustracija i trauma u prošlosti razvile patološku psihičku strukturu, koja se manifestuje kao osećaj nadmoćnosti i veličanstvenosti. Ta veličanstvenost zahteva neprestano divljenje spolja kako se ne bi urušila. Upućenost na divljenje centralni je problem narcisoidne ličnosti", objašnjava stručnjak.

Divljenje ih štiti od toga da posumnjaju u sebe, na račun odnosa prema drugim ljudima. Patološki narcisoidne osobe nesposobne su da razmišljaju o sebi i sagledaju vlastite greške i nedostatke.

Takve osobe ćete prepoznati po tome što nastupaju sa ogromnim samopouzdanjem i ne podnose kritiku, jer je to u suprotnosti sa osećajem da su veličanstvene. One gube sposobnost realnog sagledavanja vlastitih postupaka i rizikuju da izgube sposobnost da razumeju spoljašnji svet.

"Mnogi postaju paranoični ukoliko se sve ne odvija kako bi oni želeli. Stalno uobražavaju da su okruženi neprijateljima, sumnjičavi su i nastoje da uspostave potpunu kontrolu nad svime kako ne bi upali u zamku. Osim toga, projektuju svoju agresivnost na druge", završava dr Kernberg.