Jednog jutra, dvanaestogodišnji Mejson se požalio na bolove po celom telu. Dečak se aktivno bavio sportom, pa je njegova majka mislila da ga muče mišići posle još jednog treninga.
Mejsonova mama, Džesika, bila je uverena da će jednostavni lekovi protiv bolova i kupka brzo vratiti njenog sina na noge. Ali dva dana kasnije, Majsen se nije osećao bolje, štaviše, zbog jakih bolova, prestao je da jede.
Prema Džesikinim rečima, bol je bio toliko neopisiv da je njen sin, koji se nikada nije žalio, plakao u snu. Uplašena žena pozvala je doktora, koji je pregledao Mejsona i sugerisao da je dečak možda dehidriran. Lekari su savetovali Džesiku da ga odvede u bolnicu ako mu ne bude bolje.
Sledećeg dana, Mejsonovo stanje se toliko pogoršalo da je jedva mogao da hoda i stoji. Dečak je hitno prebačen u hitnu pomoć, gde su lekari sugerisali da Mejson ima bolove zbog rasta. Doktor je dečaku uzeo krv na testove kako bi isključio mogućnost nečeg ozbiljnog.
Džesika je rekla doktorima da je njen sin i ranije imao bolove u rastu, ali ovoga puta mnogo gore. Mejson je, prema njenim rečima, jedan od onih koji više vole da izdrže i ne uzimaju lekove do poslednjeg. Međutim, lekari su uzeli krv na analizu i ženu i dete poslali kući.
Mejsonovo stanje se pogoršalo - sutradan po povratku iz bolnice dečak je izgubio svest, nakon čega je ponovo odveden u bolnicu. Džesika je bila uznemirena načinom na koji su se ponašali lekari u bolnici Nisu je odmah pustili kod deteta, rekavši joj da će je pozvati kada Mejson ode u krevet: "Mislila sam da je to čudno. On je dvanaestogodišnje uplašeno dete koje je pod velikim stresom. Jedva može sam da hoda, ali odbijaju da dopuste njegovoj majci da ga vidi."
Prema Džesikinim rečima, Mejson nije dobio nikakvu pomoć do 23:00 tog dana, jer je morao da sačeka lekara. Dečaku su uzete analize krvi i urina, nakon čega je njegovoj majci rečeno da je sve normalno: bol je najverovatnije izazvan virusnim miozitisom, infekcijom izazvanom gripom.
Džesika je uverila lekare da njen sin nije bolestan i zamolila ih da urade magnetnu rezonancu kako bi isključili druge dijagnoze. "Pomislila sam, šta ako je ovo neka vrsta sindroma?" - objasnila je mama kasnije za medije.
Doktor je rekao da bi u tom slučaju dečak bio mnogo bolesniji. Pri tome, dečaku nisu davali lekove protiv bolova, a nisu ga ni pitali o stepenu bolova, rekavši da "preteruje" kako ne bi morao da ide u školi.
Džesika je insistirala da Mejson nije bio od onih koji bi preskočili nastavu. Uprkos rečima njegove majke, Mejson je otpušten i poslan kući. Ženi je savetovano da se vrati u bolnicu za nekoliko dana ako joj se simptomi pogoršaju. Već na otpustu, Džesika je primetila da nešto nije u redu sa licem njenog sina: imao je primetnu asimetriju, lice kao da mu je "opušteno". Džesika je to prijavila medicinskoj sestri kako bi ona rekla doktoru za novi simptom, ali je Mejson ipak otpušten iz bolnice.
Na manje od pet kilometara od bolnice, Džesika je primetila da je Mejsonov govor postao nejasan. Okrenuvši se sinu, žena je shvatila da mu je cela leva strana tela potpuno paralizovana: "Nisam znala da li će moj sin preživeti. Da li je tumor na mozgu? Ili je to samo moždani udar? Bila sam užasnuta."
Žena se odmah vratila u bolnicu, čije su sestre užasnule kada su videle šta se dogodilo sa Mejsonom: "Jedna od sestara je sedela pored njega, milovala ga po licu i izvinjavala se što ga je poslala kući. Da je Mejson zaista čekao 36 sati, kako je preporučio lekar, najverovatnije bi umro: pluća bi mu se mogla isključiti svakog trenutka."
MRI obavljen sledećeg dana potvrdio je da dečak ima Gilen Bareov sindrom. Ova brzo progresivna bolest uzrokovana je upalom nerva koja dovodi do slabosti mišića i naknadne paralize i, u nekim slučajevima, smrti. Gilen Bareov sindrom izaziva neopisive bolove u celom telu.
Mejson je trenutno na lečenju, ali je još uvek paralizovan i stalno ga boli. Jedva jede i za dve nedelje je smršao skoro osam kilograma. Lekari ozbiljno razmišljaju da ga hrane sondom.
Mejson ima veoma dug put do oporavka – u proseku, lečenje Gilen Bareov sindroma traje od šest do dvanaest meseci, ali i tada se mnogi pacijenti žale na bolove. Nakon što se bolovi smire, dečak će biti podvrgnut kursu rehabilitacije koji ima za cilj vraćanje sposobnosti za obavljanje svakodnevnih zadataka.
Džesika će podneti zvaničnu žalbu protiv bolnice koja je Mejsona poslala kući - nada se da će to pomoći drugoj deci u budućnosti. Takođe bi volela da Mejsonova priča podigne svest ljudi o Gilen Bareovom sindrom: "Ako napravim dovoljno buke, lekari i medicinske sestre će razmišljati kada sledeći put pošalju pacijenta kući sa simptomima sličnim koje je imao Mejson."
Simoptomi Gilen Bareovog sindroma su:
utrnulost ili peckanje u rukama ili stopalima
bol u leđima
slabost mišića (obično počinje u stopalima i kreće se prema gore)
otežano disanje
poteškoće pri gutanju
problemi sa otkucajima srca ili krvnim pritiskom
mišići se uopšte ne mogu pokretati
pacijent postaje gotovo paralisan
mogu da postoje teškoće disanja
menja se krvni pritisak i puls
pacijent ne reaguje na promene temperature, npr vode prilikom tuširanja, pa mogu nastati opekotine
(Yumama)
BONUS VIDEO: