Kritični periodi za pojavu deformiteta

Javljaju se kod dece i mladih osoba, kod kojih rast nije završen, čiji mišići i zglobovi nisu u potpunosti zreli, i ne mogu da izdrže opterećenje kojem su izloženi.  

Pošto većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje taj trenutak, u želji da se to što pre dogodi - motorički nezrelo dete još sa šest meseci postavlja u sedeći položaj. Ili sa devet, deset meseci počinje da uči dete da hoda. Ne tako mali broj dece koristi dubak, hodalice, razne sprave koje ometaju i usporavaju motorni razvoj i utiču na formiranje nepravilne šeme hoda.

Ovo prerano i forsirano dovođenje u uspravan položaj može da bude uzrok pojave deformiteta sa ozbiljnim posledicama, jer dolazi do krivljenja kičme i nepravilnog razvoja stopala. 

Drugi kritični period

Drugi kritični period za nastanak deformiteta kičmenog stuba je polazak u školu. Deca tada naglo prelaze iz pune aktivnosti i velike slobode kretanja u fazu pasivnog sedenja u školskoj klupi. Održavanje sedećeg položaja je izuzetan napor za decu u razvoju. Kako su prinuđena da po 45 minuta sede na jednom mestu, da bi odmorila mišiće - moraju često da menjaju položaje, što znači da se naslanjaju rukama na klupu i tako naglašavaju fiziološku krivinu kičme.

Dugotrajno, odnosno višegodišnje zauzimanje nepravilnog položaja, vremenom dovodi do istezanja mišića leđa i skraćenja mišića prednje strane trupa. Zadržavanje u tom položaju će vremenom da utiče i na duboke slojeve muskulature, što na kraju rezultira deformitetom kičmenog stuba, kifozom. Dodatna opterećenja, kao što su preteške školske torbe (neprimerene veličine), dugotrajno sedenje kod kuće zbog izrade domaćih zadataka, sedenje ispred televizora i za kompjuterom - samo još više doprinose nepravilnom fizičkom razvoju deteta.

Treći kritični period

To je pubertet, kada nastupa nagli rast kostiju. Njega ne prati adekvatna mišićna snaga, što dovodi do nestabilnog koštano-mišićnog sistema, koji je podložan pojavi deformiteta ili naglom pogoršanju, ako je deformitet već prisutan. Koliki je rizik u ovom periodu od takve progresije, govore podaci da je kod skolioza - dva do tri stepena godišnje do puberteta, a u pubertetu jedna do dve mesečno - zbog burnih hormonskih promena koje se tada javljaju i na koje ne možemo da utičemo.

Upravo otuda imamo najveći broj dece koja moraju da nose midere - u pubertetu, ili da budu operisana u tom najosetljivijem životnom dobu. Nažalost, puno ih je, zbog nedovoljne upućenosti roditelja, površno urađenih sistematskih pregleda, ignorisanja znakova koji ozbiljno ukazuju na prisustvo deformiteta... Nedovoljna fizička aktivnost je glavni razlog nepravilnog razvoja koštano-mišićnog sistema, pored nepravilne ishrane i prevelike emocionalne napetosti.

Kako privoleti decu u pubertetu da budu fizički aktivna?

Veoma teško, odnosno skoro nemoguće ako do tada nisu razvila te navike. Sa pozitivnim uticajem treba početi u najranijem detinjstvu, kada deca imaju potrebu da udovolje roditeljima, kada se sa njima identifikuju. Od velikog uticaja je i škola, u stvari odnos nastavnika, pre svega fizičkog vaspitanja, ali i ostalih prema fizičkoj aktivnosti.

Nepoznavanje značaja kretanja i suzbijanje potrebe za kretanjem u nižim razredima, kada se od dece traži da mirno sede 45 minuta, kao i nepopularno kažnjavanje kada su nemirna time što se čas fizičkog ukida i zamenjuje matematikom - stvara kod dece negativan stav prema fizičkoj aktivnosti, a istovremeno doprinosi razvoju deformiteta i slabljenju fizičkih sposobnosti.

Tako nastaje začarani krug. Što je dete manje aktivno, fizičke sposobnosti se slabije razvijaju, a zbog nedovoljno razvijenih sposobnosti, biće manje aktivno. Često se tome pridružuje gojaznost kao posledica, ali i kao uzrok smanjene fizičke aktivnosti - što, opet, utiče na deformitete i otežava njihovo korigovanje. Prekomerna telesna težina u pubertetu, kada kosti intenzivno rastu, što znači i stopala, kod dece koja imaju ravne tabane i spuštene svodove - dovodi do naglog pogoršanja. Pošto je to uzrast kada se mladi opredeljuju za zanimanja kojima će se baviti u životu, ovaj deformitet često značajno utiče na njihov izbor, jer sva zanimanja koja zahtevaju dugotrajno stajanje (trgovci, ugostitelji, stomatolozi, hirurzi) - pogoršaće stanje i otežavaće obavljanje posla. Za uspešno bavljenje mnogim sportovima, ravna stopala su takođe velika prepreka.

Koliko vremenski bi deca trebalo da budu fizički aktivna tokom dana?

Deca školskog uzrasta, pored redovnih časova fizičkog, u okviru kojih  imaju deo koji je prevencija deformiteta kičmenog stuba, trebalo bi da imaju i vreme za slobodne aktivnosti - i to po 15 minuta u nekoliko navrata tokom dana: igranje fudbala u školskom dvorištu za vreme odmora, vožnja bicilka, ples na rođendanu, žmurke i slično. Fizički aktivna deca će imati jače mišiće i kosti, što će da spreči pojavu deformiteta, imaće bolji metabolizam, čime se reguliše telesna težina - koja, takođe, negativno utiče na pravilno držanje.

Šta roditelji mogu da urade da do deformiteta ne dođe?

Nema jednostavnog i lakog recepta da se spreči pojava i progresija deformiteta stopala i kičme kod dece. Ali, ako shvatite važnost fizičke aktivnosti, i na vreme detetu stvorite naviku vežbanja, ono će da je usvoji za čitav život. Zato su veće šanse da će da raste bez deformiteta, ili će ga uspešno korigovati ako do njega dođe.

Da bi uspelo u tome:

- uključite ga u sve što je primereno njegovom uzrastu

- napravite razuman plan fizičkih aktivnosti

- uvrstite ih u dnevni raspored kako bi postale navika

- praktikujte kao porodica zdrav način života

- i, obavezno, neka sve to bude zabavno.

Snežana Milanović, viši fizioterapeut