U moru sportova, klubova, informacija... roditelji i deca se najčešće nalaze pred dilemom: Na koju stranu krenuti?

Malo roditelja je upoznato sa radom, uopšte sa postojanjem Republičkog zavoda za sport. Tamo, u okviru Centra za medicinu i psihologiju sporta, postoji Laboratorija za psihologiju sporta, na čijem čelu je dr Ljubica Bačanac, sa timom psihologa, koji se decenijama bave radom sa sportistima.

U Laboratoriji se vrše procene psihološkog stanja, strukture ličnosti i psihološke pripremljenosti, ali i edukacija roditelja, trenera i drugih učesnika u sportu, kao i istraživanja i savetovanja nakon dijagnostike. Roditelji male dece mogu da dođu i posavetuju se koji sport je najbolji za njihovog mališana.  

Nedavno je dr Bačanac u saradnji sa Nebojšom Petrovićem i Nenadom Manojlovićem sažela iskustva, istraživanja i saznanja o deci u sportu i njihovim roditeljima - u "Priručnik za roditelje mladih sportista".

Ovom prilikom odgovorila je na najčešća pitanja roditelja i objasnila nam zašto, kada i kako dete treba uvesti u svet sporta.

Kada dete treba uključiti u sport?

Ovo je jedno od najčešćih pitanja koje roditelji postavljaju stručnjacima poput dr Bačanac. Ona ističe da odgovor nije nimalo jednostavan, niti uniforman. Ali, svakako, ne treba žuriti.

Istraživanje je pokazalo da najviše dece ulazi u sport od šeste do desete godine

Istraživanje je pokazalo da najviše dece ulazi u sport od šeste do desete godine. U svakom slučaju, dete treba da počne da se bavi sportom kada izrazi želju za tim.

Postoje li programi za trogodišnjake?

Najmlađima, od tri godine nadalje, namenjene su takozvane sportske školice, programi u kojima dominiraju igra i svestrana sportska aktivnost. Oni podstiču opštu motoriku i razvoj, koordinaciju, moždane funkcije, pažnju, mišljenje.

Da li treba poštovati detetovu želju?

Prva stvar na koju roditelji, nažalost, zaboravljaju, jeste da pitaju dete šta mu se dopada. To jedno pitanje rešava bar 80 odsto budućih problema. Naravno, na vama je da te želje uskladite sa detetovim fizičkim, mentalnim i zdravstvenim stanjem, ali i sa vašim vremenom i novčanikom.

Roditelji često biraju sport prema nekim svojim interesovanjima, možda neostvarenim ambicijama, materijalnoj isplativosti koju očekuju, popularnosti određenog sporta... Na mnoge sportove, preventivno, poput plivanja, roditelji decu dovode po savetu lekara. A postoji mogućnost da dete na kraju zavoli baš takav sport, pa i da postane reprezentativac.
PageBreak

kako-izabrati-sport-po-meri-deteta

Koliko porodica utiče na izbor sporta?

Deca svoje stavove nesvesno formiraju pod uticajem porodice. Odnosno, ako mališan provodi vikende sa ocem na klizanju, fudbalu, vožnji biciklom... on će da zavoli navedene

Premastudijamakojesurađenepretrigodine,čak79odstodecejesamoizabralosport,njih11,7odstojereklodajetoučinilopoduticajemroditelja,dokjeuticajostalihbiozanemarljiv.

aktivnosti, vezujući ih kako za prijatna osećanja i druženje, tako i shvatajući ih kao lepu naviku posle koje se dobro oseća.

Dakle, iako tata nije rekao da mora da voli,  recimo, vožnju bicikla, dete je to zavolelo, a njegovo mišljenje je, zapravo, nastalo pod uticajem roditelja.

Da li je moje dete spremno za sport?

Decu predškolskog uzrasta karakteriše nizak nivo pažnje, koja je ograničena i po obimu, i po trajanju, potom slaba koncentracija, mali kapacitet memorije, nedostatak konkretnog mišljenja.

Sa polaskom u školu, deca počinju sebe da porede sa drugima, i to u svim aktivnostima - ko će brže, bolje, jače. Kako napreduju kroz osnovnu školu, postaju sposobnija da se koncentrišu na duži period, povećava im se obim pažnje, pamćenja, brzina obrade informacija i odlučivanja.

Istraživanja pokazuju da deca mlađa od sedam godina učestvuju u timskim igrama i sportovima često potpuno nesvesna šta njihovi saigrači i članovi drugog tima rade - jedino su zainteresovana za loptu i same sebe. Kada deca u veoma ranom uzrastu učestvuju u takmičenjima, naročito ako ona nisu usklađena sa uzrastnim mogućnostima dece, ili su loše vođena (po modelu sporta odraslih), ili su izložena velikom pritisku da pobeđuju i nerealnim očekivanjima, stalnom procenjivanju roditelja, trenera ili vršnjaka - ona postaju frustrirana i pod visokim stresom, smanjuje im se samopoštovanje, povećava osećaj bezvrednosti. Sve to dovodi do "sagorevanja", gubljenja interesovanja i napuštanja sporta.

Tek u uzrastu od 10 do 12 godina, deca mogu zrelo da shvate takmičarski proces, da razumeju tuđa gledišta, svoju ulogu i grupnu perspektivu.