24. oktobar 2018. godina. Prijem u bolnicu radi dogovorenog porođaja zakazan 27. 03:30h.

Dudi me mokar čaršaf. Znala sam da je to to zato što sam tokom cele trudnoće čitala o svemu. Budim muža, kažem: "Pukao mi je vodenjak, moramo u bolnicu!"

"Kako sada, treba u petak?!"

"Je l' moguće da si toliki kreten?!"

Ustajem iz kreveta, krećem ka kupatilu, voda lije kao iz česme. Nisam mogla da zamislim koliko vode staje u jedan stomak. On ide za mnom, kliza se po laminatu, oblači se.. 

Mene ništa ne boli. Želim da se istuširam! Želim kafu! Želim da budem sama! Ali zbog muža paničara žurno ulazim u auto. Voda i dalje curi. Svuda je voda. Sedišta su natopljena.

Stižemo u bolnicu u 04:20h i tu kreće moja agonija.

Razmišljam kako ovo ništa ne boli, kako sam sada došla, odmah će me poroditi i to je to. Uskoro će mi doći poseta i sa nekim ću moći da popijem kafu i zapalim prokletu cigaretu koja mi je preko potrebna!

Završava se takozvana priprema i smeštaju me u porođajni blok.

"Zašto žena u boksu pored vrišti kada ovo ništa ne boli?" Babica mi odgovara: "Ma nju boli mozak, pusti je." Penjem se na krevet, priključuju mi indukciju. Pitam šta je to, dobijam odgovor da će mi to olakšati porođaj. "Šta da mi olakša kad ovo ništa ne boli?!" Gledaju me...

Povezane vestiVaša priča'Ženo, ti si fenomen': Iskustvo sa porođaja mame iz Pančeva koja je uspela da oduševi doktora

Ostajem sama. Prolazi vreme, a sa njim kreću moje prve blage kontrakcije. Držim se, nije strašno. Ja sam vojno lice pobogu! Ja sam oličenje hrabrosti, POBOGU!

Pobogu... Ovo postaje ozbiljno...

"Sestrooooo, ako me odmah ne porodite ja idem kući, ja ne mogu ovo, ovo boli. Zašto mi niste rekli da ovo boli?!"

Počinjem da plačem, niko ne obraća pažnju na mene. Počinjem da vičem glasnije od žene u boksu pored. Razumem je, saosecam njenu bol. I dalje niko ne obraća pažnju na mene! Okej, ovo je prevazišlo moj prag bola. Prolazi neko (moja jedina nada), dozivam ga. "Dodji ovamo!" Dolazi mlad momak, tehničar, učenik, šta god.. "Pomozi mi, molim te, daj mi epidural, vodi me na carski, molim te!" Otkriva mi noge, zaviruje dole, kaže: "Aaaa, pa nećes ti još."

Prolazi vreme, boli nesnosno. Spava mi se nesnosno. Čekam... Čekam... Čekam.. Dolazi grupa od šest lekara, osećam bes, tugu, sreću, ne znam šta osećam. Žao mi je sebe, zao mi je što sam sama i što su mi uzeli telefon na prijemu.

Hoću moju mamu! 

Povezane vestiVaša pričaMoje užasno iskustvo u beogradskom porodilištu, gde sam se prvi put, takoreći, sama porodila

Jedan od šest ljudi mi govori da od mene zavisi da li ću se poroditi za 10 minuta ili za 10 sati. Šta? 10 sati?! Okej, biću dobra, sve ću da vas slušam, samo me porodite, molim vas.

Kreću kontrakcije, čujem naređenje:" Ne guraj glavom krevet, guraj glavu ka grudima."

Ok! Ok! Ok! Sad ću iz inata da se porodim! Zašto MENI neko komanduje? Kakvi su ovo ljudi? Zašto je ova zena pored ućutala? Zašto imam osećaj da će mi ispasti oči? Šta radi moj muž, moja jedina ljubav, onaj skot zbog koga je sve ovo? Pustite me kući! Neću da se porađam! Neću ništa! Ne mogu višeeeeee... Odjednom tajac. Sve prestaje.. Ne znam da li me bol, .ne znam zašto sam ućutala. Pokušavam da se skoncentrišem na situaciju i čujem plač bebe. Ok, plače moja beba, gotovo je, gotovooooo, daj da ga vidim! Odnose ga. Šta mu rade ne znam, ali on konstantno plače. Čujem glas koji se sa nekim dovikuje: "3850 g, 53 cm. Krupan momak." Donose mi ga, ali ga ubrzo odnose,i uspavljuju me konačno. Revizija. Dobro, bolje da me uspavaju nego da me opet čačkaju. Budim se, prelazim u svoju sobu i svojski se trudim da ustanem i da zapalim cigaru, ali opet prokleto boli.

Ne bih da nastavljam. Ili bolje da promenim temu... Momak ima 16 meseci, 8 zuba,i 14 kg. Ja od tada imam 3 prespavane noći u komadu, 5kg manje nego pre trudnoće,i ređu kosu nego pre porođaja.

Jako lepo iskustvo. Pozdrav od srećne majke!

Mama Milica

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.