OSTALA SAM UDOVICA SA DVOJE DECE: Mesto oca moje dece zauvek će ostati upražnjeno ali ja sam tu za sve

Kako se ispunjavaju sva očekivanja, obaveze, odgovornosti, kada ste udovica  sa saznanjem, da nikada ništa neće popuniti prazninu u srcima vaše dece, kojima će zauvek nedostajati tata.

"Tada nisam znala za termin samohrani roditelj. Znala sam samo da će ono što ću uraditi - sama odgajati dvoje dece - biti teško i ponižavajuće. Osećala sam se besmisleno, sama i prestravljena.

Sada znam više. Doduše, još uvek sam uplašena, ali nešto manje nemam pojma i najmanje što mogu da uradim je da podelim te istine sa drugim singl roditeljima koji se možda osećaju usamljeno i uplašeno."

Samo donošenje odluka ne postaje bolje kako vreme prolazi

"Donošenje svake odluke za mene i za moju decu, veliku i malu, je iscrpljujuće. Svaka greška je moja, a težina ove odgovornosti nikada se ne smanjuje, nikada ne popušta. Ali samo roditeljstvo postaje intuitivnije i samopouzdanje se gradi."

Drugi roditelji ne razumeju kroz šta prolazim

"Jedini način da se istinski razumeju nijanse i izazovi singl roditeljstva jeste da budete jedini roditelj. Drugi roditelji, oni sa suroditeljem ili partnerom koji pruža podršku, bilo emocionalnu, mentalnu, fizičku ili finansijsku, ne mogu u potpunosti da razumeju. I to je u redu. Svaki roditelj ima svoje izazove koje niko drugi ne može razumeti."

Podsećam ljude da sam 'jedini roditelj'

"Svrha imenovanja sebe kao jedinog roditelja – ili solo roditelja – nije da pobedim u ratovima za mame, ne da dokažem da mi je teže nego drugim mamama. Želim da se osećam se viđenom. Da se ​​osećam malo manje nevidljivom u svetu izgrađenom za dvoje. Imenovati svoje iskustvo i razlikovati ga od drugih je čin davanja sebi i drugim solo roditeljima - dozvolu da me vide, čuju i razumeju."

Srce mi se slama za moju decu

"Moja deca će uvek imati taj prostor koji može da popuni samo njihov drugi roditelj. Oni će uvek znati za to odsustvo - i ne mogu ništa da uradim ili dam da to promenim. Od te istine mi se srce slama svakodnevno. Takođe, znam da u učenju da živimo sa tim odsustvom, u učenju da idemo napred čak i kada je put težak, moja deca uče istrajnosti. Oni uče — kroz primer i iskustvo — da najteži trenuci prolaze, a da niste definisani svojim najgorim danima."

Čak i kada je teško, zahvalna sam

"Kada je kuća u neredu, deca pritiskaju sve moju dugmad, i čini se da sve ide naopako, još uvek postoji neki odsjaj u pozadini — ponekad veoma slab, jedva primetan tračak — zahvalnosti.

Moj muž ne može da vidi decu kako rastu. Neće ih videti ni u najboljem ni u najgorem, a znam da bi voleo. To znači da ne mogu a da ne budem zahvalna na činjenici da sam ovde — moram da budem ovde. To je privilegija koja se ne daje svima."

(Yumama/J.D.)